Борба, 06. 05. 1995., стр. 28

Слободан Петровски

МАЛО је метропола у свету које имају један такав фудбалски дерби какав је овај наш Црвена звезда Партизан. Изгледа да само људи из тих градова могу да схвате шта ти мечеви значе, били они првенствени, куп или пријатељски за сваког посетиоца и оне који „ослушкују“ радио или касније гледају тв-снимке. Не само за тај град, већи читав фудбал, па и за целу земљу.

Свој велики градски дерби имају и други. Шкотланђани се поносе ривалством у Глазгову између Селтика и Ренџерса. Подељен је читав град, страсти су узавреле, „ратују католици и протестанти“. За далеки Рио де Жанеиро је прави празник када играју Ботофаго и Васко де Гама — тада и спектакуларна „Маракана“ изгледа величанствено. У Мадриду је то меч Реал — Атлетико, у Риму Лацио — Рома, у Лондону Арсенал — Тотенхем... Некако најближи нашем београдском дербију је онај

који се игра на „Сан Сиру“, када мегдан деле Милан и Интер.

За нас је ипак сваки окршај Црвене звезде и Партизана (може и обрнуто, сасвим је свеједно) нешто специфично и увек ново. Чаролија која траје и никад јој краја нема. Наш вечити дерби је увек био својев-

__ рстан догађај изван време-

на које планета Сунце одмерава својим изласцима и заласцима.

„Све су утакмице про-

Судили и странци

У вечитим дербијима два пута су утакмице водили арбитри из иностранства. И то прилично давно, пошто изгледа у то време челници оба клуба нису имали поверења у домаће снаге са пиштаљком. Прво је Италијан Ливерони судио меч 26. августа 1957. године, а наредни првенствени сусрет, 22. по реду (22. марта 1958.) пиштаљку је држао Аустријанац Кајнер. Занимљиво је да су оба сусрета завршена нерешеним резултатом — 2:2.

Од наших судија рекордер је Нишлија Миливоје Гугуло- |

вић који је делио правду у пет дербија. По меч мање во-

дили су Васа Стефановић и још увек активни Зоран

Петровић.

ПОЧЕЛО ЈЕ 5. ЈАНУАРА 1947.

По мразу за историју

Стадион ЦДЈА. Гледалаца: 4000. Судија: Лалић (Загреб). Стрелци: Ђајић (аутогол) у 72, Кашанин у 83. (аутогол) и Бобек у 85. минуту за Партизан, а Језеркић у 12, 25. и 54. и Ђајић у 77. минуту за Црвену звезду. Искључење: Спа-

јић (Црвена звезда).

ПАРТИЗАН: Глазер, Брозовић, Попеску, Чајковски, Ђурђевић, Симоновски, Михајловић, Палфи, Бобек,

Рупник, Шереш.

ЦРВЕНА ЗВЕЗДА: Ловрић, Станковић, Петровић, Ђајић, Спајић, Кашанин, Томашевић, Митић, Језеркић,

Аранђеловић, Шећеров.

Вукотић рекордер

НАЈВИШЕ дербија одиграо је Момчило Вукотић — против комшија „црвено-белих“ наступио је-чак 25 пута! Занимљиво је да је некадашњи капитен Партизана и клупски рекордер по броју утакмица — 751. У екипи Црвене звезде најчешће су са „црно-белима“ играли Бора Костић (23) и Драган Џајић (21). Директор клуба са „Маракане“ је одиграо највише утакмица у Звездином дресу —

587.

Најефикаснији у вечитим дербијима био је ас из старе гарде Партизана, центарфор Марко Валок. Матирао је голмане Звезде 13 пута у 14 мечева на којима је играо. Код Црвене звезде по десет пута стрелци су били Џајић и Костић. 'Остали у оба табора су далеко испод те бројке.

На досадашњим утакмицама по три гола узастопно, односно „хет-трик“ постигли су Језеркић, Галић, Валок (Партизан) и Остојић (Црвена звезда).

лазне вредности, само је једна вечна! Ако нешто у београдском и југословенском фудбалу треба неговати, заливати, брижно одржавати, онда су то традиционални дерби сусрети између ова два велика клуба. Ривалство између Црвене звезде и Партизана траје готово пола века, а већ је одавно маштом

јетел> са последњег вечитог дер“

славотвораца прешло у дерби „вечитих ривала“. Зар већ и то не казује како се и колико интензивно доживљавају те утакмице, како трају у сећањима навијача, колико се причањима преносе са генерације на генерацију...“, писао је својевремено наш цењени колега Миле Кос, коментатор „Илустроване Политике“.

„Првенац“ на —20 степени Оба клуба основана су 1945. године, Црвена звезда 4. марта, а Партизан 4. октобра. Са различитим амбицијама и мотивацијама у то време. Једни као „чисто“ омладински и грађански клуб, а они други са великом потпором Армије и власти.

Први меч одигран је тек првих дана 1947. године, 5. јануара. Тада је и почело ривалство ова два клуба. По врло тешким условима, мразу и снегу, на температури од близу минус 20! Победила је Звезда са 4:3, иако је била гост у мечу са много преокрета, два аутогола и низу фудбалских мајсторија.

— Од првог дана те утакмице су биле фудбалски празник. Можда ми је тај први дерби и најдражи, јер смо стартовали победом — присећа се легендарни капитен „црвено-белих“ Рајко Митић.

Тај први окршај остао је у неизбрисивом сећању и првом асу из редова Партизана Стјепану Бобеку:

— Звезда је повела са 41, а на крају, да је остао још само који секунд, сигуран сам да би изједначили. Била је то можда и најтежа утакмица у мојој каријери. Због велике

Субота — недеља 6 — 7. мај 1995.

ДОСАДАШЊИ БИЛАНС Црвена звезда — Партизан

НА НАШЕМ НАЈВЕЋЕМ СТАДИОНУ 6. МАЈА ЦРВЕНА ЗВЕЗДА И ПАРТИЗАН ИГРАЋЕ СТОТИ ПРВЕНСТВЕНИ ДЕРБИ

Првенство: 99 44 30 25 157:126 Куп: 23 11 4 8 36:37 Пријатељске: 53 25 9 19 103:86 УКУПНО: 175 80 . 43 52 296:249

хладноће уши су нам потпуно отекле, а руке и прсти на ногама смрзли. Дуго смо се лечили после тога. Али, били смо млади, све је прошло и једва смо чекали наредне сусрете... Низали су се од тад многи дуели наших најпопуларнијих и најтрофејнијих клубова. Партизан је био у

— Волео сам да играм против Партизана. За такве мечеве није био потребан Мотив. Живели смо за те утакмице. Чини ми се да ми је много теже сада, кад гледам дерби, него када сам у њему учествовао. Седим и посматрам утакмицу, не могу много да помогнем. Гадан је то осећај, нарочито ако нам

нешто повољнијем поло- не иде — говори Драган жају, чешће су „црно-беле“ Џајић, по једнодушној оцеубедљивије победе, од ко- ни најбољи фудбалер Југос-

јих се и данас памти она од 7:1 из 1958. године. Бар код оних којима је тада „црвено-плава“, а нешто касније и „црно-бела“ боја ближа срцу. 5

Точак времена «е окреће

Фудбалски точак времена се непрестано окреће. Долазили су нови и нови окршаји, једни су се радовали, други туговали. Падале су опкладе међу навијачи-

лавије свих времена, већ дуго успешни директор „црвено-белих“.

Године су пролазиле, долазили су „неки нови клинци“ (како то носталгично пева Ђорђе Балашевић) на обе стране. Нису то ни увек она стара прошла, носталгична и романтична времена. Заискрио је покаткад и инцидент, навијачке страсти нису знале увек за границе. Стигла је

Носили оба дрес

У дербијима боје оба клуба | бранило је десет фудбалеpa: M. Петровић, Ђурђевић, Језеркић, Палфи, Зебец, “Дреновац, Борозан,

једино јован Језеркић и Милко Ђуровски.

Такође и неколико тренера седели су на клупама· комшија са две стране Топ-

Васовић, М. Ђуровски и чидерског брда. Прво Г. Милојевић. Александар Томашевић и Међу стрелце и за Звезду Милован Ћирић, а нешто

и Партизан у међусобним мечевима уписивали су се

касније Гојко Зец и Велибор Васовић.

ма, али и самим актерима, смењивале се генерације играча и тренера. И сваки дерби оставио је неизбрисив траг тог доба.

— Вечити дерби је био и остао наша најлепша традиција. Судари Звезде и Партизана су увек били више од игре. Острашћено ривалство преносило се са терена често и на трибине. Понекад је то био тотални фудбалски „рат“ играча, тренера, али и управа и симпатизера оба клуба. Једном речју празник фудбала — гово-

ри некад ненадмашна „плава чигра“ Милош Милутиновић. Враћала је Црвена звезда и дугове с каматом комшијама из Хумске 1. Поготово када је на сцену ступио Драган Џајић и његови саборци, а са клупе командовао Миљан Миљанић. Тако је у јесен 1968. стигла и до поравнања „негативе“ која је годинама мучила навијачку душу. На београдској „Маракани“ било је 6:1 за „црвено-беле“. тако на београдску „Маракану“ и титула европског, па и светског првака. Разлог више да „делије“ задиркују комшије и диче се тиме. Јер, оно финале КЕШ-а из Брисела (Реал — Партизан 2:1) је познато само оним старијим љубитељима фудбала.

Игра се у суботу, 6. маја нови дерби између Црвене звезде и Партизана. Стоти по реду, јубиларни на свој начин. Можда и сличан свим осталима, али својствен због овог првог троцифреног броја у лизу.

Дерби то су поред игре на зеленом правоугаонику и дугачке колоне навијача, које по неколико часова пре почетка утакмице закрче београдске улице, вијугајући до Топчидерског брда. То је и мноштво застава, шаренило „црвено-белих“ и „црно-белих“ 60ја, громогласно навијање, проткано бакљама и „димним бомбама“.

ДЕРБИ увек остаје у сећању: До наредне „стотке“ на коју се неће чекати баш 48 година.