Борба, 06. 05. 1995., стр. 27

пиво

Субота — недеља 6 — 7. мај 1995. 27

нелељна 10008

МУЗИКА ЗА ПРАЗНИК

БОГАТ ПОЗОРИШНИ МАЈ У АТЕЉЕУ 212

Нежно и против демона Балдучи први

У Центру „Сава“ одушевио, Балканеску квартет“, а млади руски пијанист Павел Нерседјан подигао на ноге препуну дворану Коларчеве за-

дужбине

Празнични мајски музич- :

ки ватромет почео је у суботу, 29. априла, у Центру „Сава“, где је свирао „Балканеску квартет“, лондонски гудачки састав, основан 1987. године.

Од свог оснивања овај састав је усмерен на ексклузивну сарадњу са најпознатијим _ савременим композиторима — Мајкл Најманом и Гевин Брајерсом, чија дела изводе, али и на сарадњу на снимању

· музике за филмове Питера

Гринвеја, а у репертоару имају и своја савремена дела. . Идејни творац овог квартета, Александар Баланеску, румунски Јеврејин, већ 20 година живи у Лондону.

Музика коју су интерпретирали пред препуном двораном, биле су композиције са њихова најновија два албума „Луминитза“, донекле инспирисан румунским фолклором и посвећен румунској револу-

"цији 1989. и „Роззезеда“ где

су свирали обраде познатих композиција немачких пионира електронске поп-музике, с групе „ган Work“.

У саставу гудачког квартета су Александар Баланеску и Клер Конорс, виолине, Енди Паркер — виола и Шон Јанг — виолончело. Посебна музика и својствен наступ су оно што овом саставу даје нешто више од избора и класичног начина интерпретације. Њихова музика има играчки ритам и карактер, и у себи носи сложену идеју гудачког квартета са динамичним и директним приступом. Као састав који се представља увек различитим концепцијским формама труде се да створе атмосферу различиту од класичне, користе вокале, а поруке које шаљу су конкретног политичког контекста. — Када сам пре три године отишао у Румунију, схватио сам колика су невоља разлике између етничких и интелектуалних група. То је била потресна слика „отворене ране“ коју су са свих страна надраживали. С друге стране, за ме-

Награда

Вукова сала Библиотеке града Београда била је јуче, место обелодањивања установљења годишње награде „Радован Самарџић“ — за истакнута дела у „области историографије писане на српском језику. Награду „Кредибел банке“ додељиваће жири чији је председник академик Драгољуб Живојиновић. „Тадова

Ускоро — опет у Београду:

не, био је то покушај да се вратим после 20 година и нађем своје културне корене овог музичког поднебља. Балканеску квартет

|(сишж 5: Петром]

ћи кроз овај опус Шуманову индивидуалност у овој композицији, Нерсесјан је интерпретацијом успешно супротставио наивну неж-

Баланеску квартет чест ——==оСт најстравичнијем де-

уживо наступа, а од јануа-

ра ове године имали су више од 40 концерата у Јапану, САД и западној Европи.

— Али, оно што ја покушавам да искажем и пренесем на публику — каже Александар = осетио сам да ме у Источној Европи много боље разумеју и прихватају, и веома јако осећам то повезивање за време концерата. Југославија ми се веома допада, и надам се да ћу ускоро поново свирати у Београду, где сам доживео нешто ново и другачије од досадашњих гостовања.

Други концерт одржан је 30. априла и привукао је огромну пажњу медија и слушалаца. У Великој сали Коларчеве задужбине, београдској публици-се представио руски пијаниста, 30-годишњи ПЏавел Нерсесјан. Дворана Коларчеве задужбине била је препуна. Концепт концерта обећавао је занимљиво вече. Нерсесјан је свирао Шумана и Шопена и приредио је прави доживљај препуном гледалишту. Шуманова „Арабеска опус 18“ у његовој интерпретацији звучала је очаравајуће романтично. Перфектним пијаном, опуштено и складног покрета, приказао је богату хармонију и инвентивну мелодију у Шумановој „Арабески“.

„Крајзлерана опус 16“ посвећена је Шопену. Чувају-

монизму. Дочекан и испраћен великим аплаузом током

првог дела концерта, Павел Нерсесјан је у другом

„ делу извео Шопенова „24

Прелида опус 16“. Овај „албум скица“, садржи најинтимнију Шопенову музику и кроз ове мале - комаде слушалац открива сву његову величину.

Кроз маестрално дочарана осећања својим уметничким сензибилитетом и савршеном пијанистичком техником, Нерсесјан је пренео на зачарану публику све тешко описиве домете „свог“ композитора.

Колико је дубоко доживљавање Шопенових прелида било инспиративно за Нерсесјана, утолико је бивала јача веза између публике и пијанисте.

Овај својеврсни пијаниста издвојио се међу колегама својим ослобођеним духом стваралаштва. Без техничких клишеа приказао је музицирањем хоризонте без краја, духом пуним гордости, класичном једноставношћу пренео је, кроз емоционалне изливе који теку директно, без посредника из срца уметника у душу слушалаца, дар и постигнуће искусног музичара. Павел Нерсесјан је асистент у класи професора Доренског, а ускоро би требало да добије звање доцента на Московском конзерваторију. Кристина Брковић

Високи су стандарди које је жири „прописао“ за ову награду. Дела која буду предложена, морају да одговоре строгим захтевима које је својим трудом поставио Радован Самарџић: да настављају традицију чистоте и савршенства стила и израза да се у њима обрађују значајна питања која спадају у подручје историог-

н Сама

рафије и историјске методологије, да су савремена у свом методолошком приступу, и да је њихова композиција логична и разговетна.

Награда ће се додељивати и најбољим студентима историје а неће заобићи ни најбоље дипломске радове.

пут у Београду

После недавне „Чарлама, збогом“, Атеље 212, већ за недељу, припремио је нову премијеру.

У Атељеовом Театру у подруму, у 20 часова, у недељу, први пут се игра комад италијанског – драматурга Алфреда Балдучија „Путујуће позориште Рикоти“, у режији младог, али већ доказаног редитеља Кокана Младеновића. Главне улоге тумаче Властимир Ђуза

„Стојиљковић, Горица По-

повић, Небојша Илић, Дубравка Мијатовић, Бојан Жировић! Сценографију је урадила Бојана Ристић — Ђуровић, костиме Бранка Петровић, а музику написао Ненад Милосављевић. Ово је прво извођење једног Бал-

дучијевог комада у Београ-

Атеље 212 припрема још два догађаја за овај месец. У среду је отварање изложбе сталног сарадника овог позоришта, фотографа Вукице Микаче „Испред кулиса“. Ово је њена трећа самостална изложба, која представља _ сведочанство глумачких остварења представа из овог позоришта од „Свећара“ до „Чарламе“. Ова изложба ће трајати до 25. маја, а сви њени радови остаће у Атељеу и увек ће моћи да се виде.

А 24. маја, поводом 25. година од смрти Бојана Ступице, Атеље ће приредити омаж неимару своје куће. Mi. P.

БЕОГРАДСКА ТУРНЕЈА КРАГУЈЕВАЧКОГ ТЕАТРА ||| „Јовким“ у четири дана

Крагујевац. — Глумци крагујевачког театра „Јоаким Вујић“ представиће се у Београду од 7. до 11. маја љубитељима позоришне уметности у четири дана са четири представе у београдским позориштима. Ова кратка турнеја театра из Крагујевца почиње у недељу, у Атељеу 212, представом „Ружење народа“ Слободана Селенића. У понедељак крагујевачки позоришни људи планирају „слободан дан“ па ће се на седељки сусрести са глумцима из Крагујевца који су на раду у београдским позориштима. Већ у уторак (9. мај) крагујевачке уметнике дочекује Звездара театар, у којем ће играти „Свети Георгије убива аждаху“ Душана Ковачевића. А, следећег дана, у Театру Т Крагујевчани играју „Бриши од свога брата“ Реја Кунија, писца који је преплавио српско позориште. Ова

кратка турнеја у Београду завршава се 11. маја у Југословенском _— драмском позоришту представом „Црна рупа“ Горана СтефаHOBCKOT. TypHeja крагујевачких глумаца у Београду пружа љубитељима театра да виде — најстарије позориште у Србији, које ове године слави 160 година од прве игране представе.

На овом показивању беогардској публици „Јоаким Вујић“ игра једну представу чија је премијера била у овој јубиларној години, а остале су реанимиране из прошлих сезона. Очигледно је да у крагујевачкој позоришној кући не иде све онако како се лепо замишљало. Но, о проблемима крагујевачког глумишта другом приликом; сада само позив Београђанима да — гостинске представе погледају, јер су заиста изванредне. Л. Катић

Африка испред Европе = 50 миленијума

Вашингтон. — Праисторијско оруђе од костију, пронађено у Африци, сугерише да је тамо дошло до првог значајног друштвеног развоја, а не у Европи, и то 50.000 година раније него што се досад веровало. То је саопштила Елисон Брукс ca Универзитета „Џорџ Вашингтон“, која је током ископавања 1990. године пронашла оруђе од костију поред једне реке у Заиру.

Према писању часописа „Сајенс“ та су оруђа стара око 90.000 година, што значи да су за 50 миленијума старија од оних нађених у Европи.

Откриће Бруксове може да промени цело поглавље археологије и зато је потребно да буде потврђено новим ископавањима и прецизнијим — анализама нађених предмета, сматрају неке њене колеге.

Елисон Брукс сматра да су становници Африке до вишег нивоа развоја дошли раније него њихови европски савременици. Док су у Европи неандерталци још јели оно што им падне у руке, у Африци су, према открићу америчких археолога, већ умели да од костију начине удице за пецање речне рибе и неку врсту копља и бодежа.