Борба, 21. 10. 1995., стр. 29
нелељна 2008
Субота — недеља 21—22. октобар 29
—
— ПАРЛАМЕНТАРНИ ОКРШАЈИ 19. ВЕКА
начки дух у нашем народу. У овом дому се поменуло: тешко народу коме слепци очи отварају, али се може казати: тешка је судбина нашег народа, било је времена кад су му слепци отварали свет прошлости и будућности. Али и: слава таквим слепцима његовим! Немамо права да их данас, у овом светом дому, помињемо са презрењем, но са хвалом, — додао је Кујунџић.
Марко Краљевић — лош узор 2
Кујунџић се придружио онима који су били за то да се Караџићу пружи материјална помоћ, „колико је нужно да му се осигура, бар ово неколико година што му староме и изнемогломе остају за живот, пошто се радом показао достојним ове народне помоћи“. п
Благонаклоно се према овој молби понео и посланик Стојан Станковић, док је Сава Обрадовић, иначе члан Одбора за молбе и жглбе, дозвољавао могућност да се слепом песнику да некаква потпора, али је, као и Дидић, изразио сумњу у његову, просветитељску мисију:
— Заиста је тако и ја знам да је он много књига продао, свуда пе Србији. Али, оне нису биле од праве користи за народ. Носио је и такве књиге, где се каже: Вино пије Краљевићу Марко, са легендом од дванаест ока, пола пије, пола Шарцу даје... Па, народ кад чује то, каже: Марко је тако пио, па дај да пијемо и ми. Но, ако је вољна Скупштина да му да помоћ, и ја сам за то.
— Ја сам, господо, увек био први међу онима који кажу да невољнике треба помагати — рекао је за говорницом посланик Милан Жуњић, — Код нас има огроман број људи, врло заслужних, који такорећи скапавају, муче се, немају ни парчета хлеба, а ми њима немамо одкуда да дамо помоћи. Осим тога, треба разликовати трговину од рада. Продавати књиге значи водити трговину, а ко добије име књижевника, нужно је да је вичан писати књиге. ја сам уверен да Јеремија никад није писао, јер отприлике он није ни писмен био, ни кад је са очима био. На сваки начин, он је продавао туђ продукт, а не свој, па стога и није књижевник. Исти посао, који је он радио, то би могао свако од нас: торбу на леђа, па продаји књиге, то је све што је он радио. Још мање, никако и никад не могу да се сложим са оним говорником који рече да је тај слепац давао окатима вид. Истина, ја нисам од њега узимао књига, али сам прочитао многе друге књиге, па сам видео да он у његовој торби носи и продаје песме, неке из 1848. године, које, да ли је он спевао, не знам. Видео сам тамо календаре, рожданике, лире, романе итд. И кад би се учинио избор и стало ценити какве је књиге по народу растурао тај човек, ја бих могао казати да је већином ширио књиге које су служиле на разврат и беспослицу, а не на поуку народа. Стога сам одсудно против сваке помоћи овом човеку.
И Аврам Озеровић је био зато
ња.
да се молиоцу помогне, „јер овде није реч о простом слепцу, него о литерарном инвалиду“, док је Ђурђе Ђоровић био супротног мишље-
— Кад би молиоц био из среза сврљичкога или из Књажевца или из ког другог погорелог краја, ја бих му одобрио помоћ — рекао је овај посланик. — Али, пошто је он из престолнице српске, из Београда, то му никако не могу одобрити ма и најмањи издатак из државне касе. Држава наша Београђанима и београдским (богаташима плаћа жандармерију, да их чувају. Држава
„Место рођења Србије
,
ма, опет само један књижар може то да ради. Јеремија није смео да продаје ни буквар, ни читанку, ни физику, ни историју света итд. Могао је да продаје само оно што се штампало о приватном трошку. Он се обраћао влади некада, а ја знам, тражио да му се дозволи да може продавати и књиге које се штампају. о државном трошку, али му није дозвољено. ја сам тога мишљења да се ова молба Јеремијина врати Одбору, да се види да ли је он заиста такав сиромах, пошто неки овде иу то сумњају, да се види да ли је он човек потребит, да ли има пара под
O УВО МАКИ ЕУ SOS Марићевића јаруга у Орашцу, где се састала прва устаничка скупштина,
MK
тињу. Зато сам да се Јеремија, са овом својом молбом, препоручи општини београдској, а ми да пређемо на важније послове.
Последњи је у овој ствари говорио посланик Аврам Сандић, рекавши да „ко може, он нека извади 100 дуката из џепа, па нека дађ, али овде се тражи од државе, а томе сам
противан“. Потом је, поново, чита-
на Јеремијина молба, да се види шта он заправо тражи: помоћ или пензију Неки приметише да то и није најбитније. Слепи песник, вероватно, и не разликује једно од
била је поприште првог парла ментарног „спора“ у Срба: — Ко да их поведе у бој против Турака2
наша плаћа Београђанима позориште, да се тамо господа и госпе увесељавају. Па зар да држава помаже и слепце београдске и богаље њене. Ми сами издржавамо своју сиротињу, па нека се и Београд о својој стара. Ако овај молиоц до сада није био на терету општине београдске, то је ова општина у добиту и право је да га од сада издржава. Нека госпе београдске одсеку мало од оних дугих фистана и укрсте мало од балова, па ће бити и за сиротињу њину хлеба.
Ни буквар није СМЕО да продаје!
За реч се јавио посланик: Стеван Поповић:
— Речено је, од једног предговорника, да се у Јеремијиној торби налазило песмарица, сановника, романа, календара и — ништа ви-
" ше. ја застајем ту и питам; зашто
није било у његовој торби и нешто друго, што би било од веће потребе и праве користи онима који су од њега књиге куповали2 Одговор је: — Не да закон! У Београду само један књижар сме да продаје књиге које се о државном трошку штампају. У унутрашњости, по вароши-
интересом, па да се онда донесе одлука. — Не само да овај Јеремија, слепац заслужује помоћ, него помоћ заслужују, према њуховим патњама, несрећи и оскудном стању и сви остали слепци и богаљи, које у отаџбини нашој имамо — рекао је у расправи посланика МНарко Богдановић. — Али, господо, постоји јасан закон о томе, ко треба слепца и богаље, са сиротињом осталом, у једној општини да издржава и Одбор није могао друкчије решење до-
_ нети. И кад такав закон постоји; пи-
там: има ли која општина у Србији богатија од општине београдске2 У београдској општини станује глава ове земље, у београдској општини живе саветници, живе министри, живе сви богатији трговци ове земље — па кад они нису у стању да издржавају своје слепце и мученике, онда ко ће бити у стању да их издржава. Ко ће да издржава слепце и богаље крушевачке, ужичке и из других крајева, који су на бојном пољу пропали, не само за своје место но и за целу отаџбину2 Ја држим да би увредили грађанство општине београдске кад би овоме човеку изрекли да оно није у стању да из-
држава своје слепце и осталу сиро-
другога, рекоше, а још мање онај ко му је то писмо срочио, будући да он сам није могао да напише молбу. Председнику Народне скупштине Алекси Поповићу, након свега, није преостало ништа друго него да од присутних посланика затражи да се изјасне: ко је за, а ко против удовољавања овој молби. Гласало се, по тадашњем обичају, седењем и устајањем, али је и после тога остало нејасно којих је гласова било више. Најзад се пришло поименичном изјашњавању: Од 131 посланика, њих 67 је било за то да се Јеремијина молба одбаци, 61 — да се услиши, док су се тројица посланика уздржала од гласања. Слепи песник. је, тако, остао без помоћи, тесно „поражен“ у одмеравању посланичких гласова.
На срећу, не задуго. Јеремија О6радовић — Караџић ће се, у истом својству, обратити и следећем сазиву српске Скупштине. Посланици у њој, дарежљивији од својих претходника, доделиће му сталну месечну помоћ, истина — скромну, али уредну. Њу је уживао до краја живота. \
У понедељак: Бугарски владика отео туђу жену