Борба, 21. 10. 1995., стр. 28
28
Субота — недеља 21—22. октобар 1995.
недељна|10р0а
еремија Обрадовић — Караџић, „народни песник и књигопродавац“, како је сам себе назвао, жиећи у Београду, обратио се у неколико наврата, Народној скупштини Србије. Крајем 1880. године, јавио се с молбом да му се додели државна помоћ или пензија. Овај песник, који је био слеп, запао је, вели, у велике материјалне тешкоће, па је нашао да друштво, с обзиром на његове заслуге, дужно је да му помогне. Његова молба је најпре била размотрена од стране скупштинског Одбора за молбе и жалбе, који је нашао да треба да буде — одбијена. „Молиочеве заслуге су више шпекулативна радња, те не може добити право на пензију“ — образложио је Одбор овај став, а то је, како ће се видети, био став већине у њему, пошто је један од његових чланова, посланик Вељко Јаковљевић, издвојио своје мишљење. Он је, наиме, био за то да се слепом песнику, ипак, помогне.
„Пошто се слепац Јеремија највише бавио књижевношћу и пошто му је преко 60 година, право на пензију имати не може. Зато сам мњења да му се 30 динара одреди месечно, као милостиња из државне касе, ако докаже општинским уверењем да је сиромашног стања“ додао је овај посланик.
Умножавао читалачку публику
— Мени се чини да је Одбор, односно његова већина, ову ствар узела олако: Ја сам, господо, прочитао његову молбу и никако не могу пристати да је то каква спекулација — рекао је на седници, у расправи о овој ствари, Милош Глишић. Човек се својим трудом и радом, као слеп, 33 године издржавао, па нити су он нити његова породица пали на терет општине. Шта више, он је долазио у општину и вазда говорио: ја нећу да будем испод данка, него хоћу потпун данак да плаћам, па је тако, за све ово време, потпун данак, као сваки грађанин, плаћао.
Поред тога — наставио је Глишић — ми сви знамо да је тај човек, продајући књиге 33 године, ширио у народу књижевност и умножавао читалачку публику. Тај човек је учинио те су 40.000 пореских глава читали књиге, које иначе ни отворили не би, а потом траже и бољих књига од његових. Зар ово није, браћо, добит у књижевности Па кад се још зна да му је у кавани „Париз“ један странац — Енглез кад су му рекли да он, као слеп, продаје књиге, тај странац му је пружио пуну шаку долара, а он му одговорио: „Ја не просим, ја живим мојим радом, хвала вам, изволите дати ономе који проси“. И новац му је вратио. О томе је, после, исти странац писао у страним новинама, као о једној врлини народа српског. је ли, онда, право да овакав један карактер, овакав човек, који је 33 године живео као слеп својим трудом, а сад је због старости изнурен и изнемогао, да га ми напустимо, па да за још неколико година живота, изиђе на сокак и пружи руку да му се милостиња удели, коју до данас никад није хтео примити2
Глишић је још рекао: „Да је он спекулацију радио, као што Одбор наводи, он би заиста имао што, овако нема ништа“. Предложио је да се молба слепог песника још једном размотри у Одбору за молбе и жалбе, „па да се овом паћенику даде нека државна помоћ“.
РАНКО ЂУКИЋ:
_ СРПСКЕ СВАЂЕ
1есник
„Не примајући богату уделу од странаца, Инглеза, спасао је част своје отаџбине и народа српског! — рекао је јелан посланик о слепом Јеремији Обрадовићу — Караџићу, који се Скупштини обратио за помоћ
или пензију. „Тешко земљи у којој
други
Слично становиште је заступао и посланик а свештеник Марко Џетровић: — Кад би овај заслужни син наше отаџбине имао законито право на помоћ из државне касе, он не би имао потребе да лањске године моли, а данас понавља своју молбу, да му се пружи потпора, кад га је издала његова физичка снага. Није то први члан нашег друштва који је лишен привилегија, које многи уживају, можда врло неправо, јер, по несрећи, кад су стварани закони, поред осталих заслужних синова,
тар!“
који су требали да осигурају будућност, ни књижевници нису имали прилике да осигурају своју будућност. И Јеремија, лишен такве помоћи, данас апелује на свест народа, и ми не смемо тако олако прећи преко тога. Он није крив што је наша књига спала на просјачку торбу. Није он крив што је баш њему пало у део да даје вид онима који очи имају. Тада, кад књига још беше пасторче у нашем друштву, он ју је, лишен вида, носио и насилно нату-
_рао. Зато кажем да би био грех кад
би олако прешли преко његове молбе, утолико више што је он, не примајући богату уделу од странца, Инглеза, спасао част своје отаџбине и народа српског.
Према заслугама заслужује помоћ
— што се мене тиче, према његовим заслугама, ја бих му дао помоћ, па макар 300 чиновника одбио — у оштром тону, у расправу се укључио посланик, драгачевски кмет Ранко Тајсић. — Кад је у наш државни финансијски оквир могла стати тушта и тма незаслужених људи, кад је могао и Матија Бан ту ући, за цело може и та мала помоћ за слепца Јеремију. Зато сам за одвојено мњење, да се ствар врати у Одбор, да се саслуша надлежни министар и да му се одреди помоћ, колико је могуће.
један од оних из одборске већине, која је предложила да се песни“ кова молба одбаци, Мијаило Сми-
Аутор фељтона
РАНКО ЂУКИЋ (1935.), после завршеног Филозофског факултета у Београду Одсек за југословенску и светску књижевност, дуго година је био новинар и уредник у „Политици“. Сада је секретар Службе за информације у Савезној скупштини. Објавио је више дела из области публицистике. Бави се и књижевним радом. Његова збирка приповедака „Опроштај с реком“ наишла је на врло повољан одјек код публике и критике. Једно београдско позориште је у репертоар за нову сезону уврстило Ђукићеву драму: „Срушимо теа-
љанић, свештеник, одбио је оптужбе да је Одбор олако прешао преко ове ствари:
— Одбор није могао другче донети закључак, зато што је имао пред очима да он тражи пензију или државну помоћ, а зна се ко даје државну помоћ. Он не тражи никакву милостињу, он не подноси никакве доказе, не каже ни шта хоће, но само тражи државну помоћ. А и да тражи милостињу, није, господо, он само слеп, но ми видимо, пред самим лицем Скупштине, људи који су у рату изгубили и руке, и
ноге, и очи, па не можемо да им пружимо помоћ. Одбор, дакле, није могао донети други закључак, а до вас стоји да ли ћете му дати помоћ или не. :
И посланик Милан Ђурић, такође свештеник, је био мишљења да се Одбор, у овом случају, морао држати закона, „јер он не сме да ради спроћу срца, но спроћу закона“. Додао је: „Ако хоћемо да помогнемо једном слепцу, а ми створимо фонд за све слепце, јер нас то доиста понижава, што се потуцају испред наших кућа“.
Љуба Дидић, не спорећи Одбору да се и у овом случају првенствено руководио правним нормама, нашао је да би Скупштина, ипак, мог-
ла да поступи другачије:
— Јеремијин рад, ја не знам како то примају високоучени људи, његове књиге су допрле до чобанских колеба, у стотинама чобанских кућа наћи ћеш његову књигу, а не неког већег књижевника. Он је учинио услуге маси и он тражи од ње да му она учини помоћ. За Јеремију ће више вредети то што ће се овде проговорити о његовим заслугама, но и сама та помоћ. Ја мислим да треба свакојако да му помогнемо,
па ма и најмања сума била.
Није срамота ако слепац проси...
— Жао ми је што морам, на овом јавном месту, да говорим против слепаца. Господо, тешко оној
се окати људи надају да ће их слепци извести на видело! — рекао је
земљи у којој се окати људи људи надају да ће их слепци извести на видело — прикључио се расправи посланик Сима Несторовић. Поп Милан Ђурић и Смиљанић погодили су моје мисли: да имамо људе који су стајали пред непријатељем, а данас просе. То је, господо, за Скупштину и народ српски срамота. Ту би требало да се помогне, а што се тиче слепца Јеремије, ја мислим да није баш срамота. Он сад колико-толико животари, а није ни срамота да слеп човек проси, јер он није то добио у рату, пред непријатељем. Ја сам, дакле, за предлог већине одборске.
— Као члан Одбора за молбе и
_ жалбе, ја нисам могао другаче да
радим, но како закон налаже — рекао је Алекса Станојевић. — Молилац је тражио пензију, а пензија се даје из нарочитог фонда, о коме постоји закон. Милостињу нисмо могли одредити, с тога што смо имали у виду понос молиоца, што смо мислили да за то треба да се обрати општини, која је законом позвана да води рачуна о сиротињи. Чује се овде да треба да се помажу људи од књиге, а овде је реч о само једном од њих, о чијем раду има тек да се суд изрече. Он је, можебити, учинио заслуге, а можебити и да није, но је више штете учинио. Према томе, нема никаквих разлога да се не усвоји мишљење одборске већине.
Милан Кујунџић — Абердар, и сам књижевник, овој седници је присуствовао у својству посланика, али и потпредседника Народне скупштине. Овако се укључио у
расправу о овом случају:
— Ја не бих, браћо, узимао реч кад се овде не би спомињало име једног човека који је у сваком погледу изузетак у нашем друштву почео је Кујунџић. — Истина, кад бисмо бацили поглед на оне књижевне производе који су, посредством овог слепца, доспели у све крајеве нашег народа, на сановни“ ке, рожданике, календаре итд. ја бих казао да то није Бог зна какав врстан рад књижевни. Али, ту има
и друге оцене.
Нашем народу није он могао одмах донети књигу научне садржине, но је почетницима требало давати књигу која ће га колико-толико занимати, која ће га приљубити књизи, а то је већ један напредак. Сем тога, човек који се овде народу моли није само продавао сановнике и рожданике, но је он још пре тридесет и неколико година, онако слеп и без вида, гледао у свет који се многим окатим не отвара, гледао је у свет узора. Он је онда, кад су на“ ша браћа, 1848. године, војевала, опевао њихово јунаштво. |
Касније је прикупљао народне песме, ту драгоценост наше књи“ жевности и увек је гледао да поред оног рада који му доноси подмире- | ње дневних потреба, пробуђује Ју"