Борба, 13. 09. 2001., стр. 10
барокног духа
њига која је пред читаоци-
ма представља незнатно из-
мењену верзију докторске дисертације одбрањене 1998. године на Филозофском факултету у Београлу. Интердисциплинарно постављена тема садржински и методолошки гледано комбинује проблематику различитих филозофских дисциплина, пре свега,
олнос савремене филозофије и
естетике општег типа са посебним естетичким дисциплиманам;
музикологијом, ·тезтрологијом, филмологијом, теоријом медија. историјом и теоријом књижевности, уметности. Књига проблемски указује ; ·. - ва уочене слично-. сти између. ичи- | ; тих теорију дефини- 5. ција барока (уобича- | јена се узима лаје 5 период _ стилске 5. формације барока =: пониклог у Италији | трајао ол 1690. до 1800. голине разви-
јајући се из постулата "маниризма и _окончавајући _ се
стилском формацијом рококоа) и барокним карактеристикама појединих праваца савремене филозофије које у ралу Дивне - Вуксановић репрезентују ; филозофије Валте- 5 ра Бењамина (1892- + 19490). бије · пловна 61903-1969) : и Ернста Блоха . св мани | ника "Франкфур“ | ске _ филозофске | зиколе". _ -
У уводном погла- |
спективе ланашњег времена, ауторка наглашава да је "барокна анимација луха у данашњем времену исто што и нова потрага сз лозофије за сопственим изразом и оригинална мисао у време опште приче о кризи филозофије. Према анализи ауторке, остаци барокног начина мишљења се на посебан начин, често тешко ухватљив, преплићу са главним онтолошким
илејама поменутих филозофа.
Реч је о необарокној језичкој па-. радигми у: мишљењу В. Бењами-_
на, принципу неидентичног и про-
блематици натпојма код: Т. Адор-“ на н јединственим категоријама“ утопије и нале у филозофији Ерн- |
ста Блоха, Дивна Вуксановић доследно и акрибично, истражује
сониологијом и историјом.
ла ХиКЗаНо
7 ВАВОКМ Ирене ЗАУВЕМЕМОЈ ЕЕОТОНА, Верјанти - Адогпо · Моћ |
пробој и. способност. барока да.
изађе из "властите културне епо-. хе" и продужи деловање у касни--.
мачком романтизму, француском симболизму, све до. радикалних праваца модернизма 20. века, дадаизма и напреализма. Када је реч о филозофији, барокно мишљење
· тврду у појму кретања барокног |
" субјективној уобразиљи постоји
највеће приближавање остварује у савременим учењима за сала означеним терминима постмодерно и постмодернизам.
Поглавље "Порекло барокног духа: барокна трагедија В. Бењамина" "отвара проблем прве тематизације барокног духа у савременој филозофији, почев од Бењаминове студије "Порекло немачке жалобне игре", преко каснијих дела, махом фрагментарно компонованих целина гле се на "барокно осветљену сцену постављају кључни појмови": фигура алегорије, барокна · меланхолија, необарокно сећање и "означитељски" универзум без "Означеног“. · Критицизам ·Т. Алорна разматра престижни ивгативизам барокног кретања појма, иу естетском кључу барокну
рт
представу ватромета, барокну сензуалност индустрије културе до Адорновог схватања појма констелације (распорела, стања ствари, историјске ситуације) који према њему представља основни конструктивни принцип читаве естетике модерне.
У завршном делу књиге ауторка анализира спекулативно фи: | КНОг топијску фиен рт У стичући његову барокну синтетизацију утопијског духа, такође екстремно барокну критику савремене _психоа-налитичке теорије архетипа и мо-
- рућности нови 4 узофије
спекулативне филозо: “ 2 Запажање Имануела Канта да у _
"тежња за сталним напредовањем —
у бесконачност, налази своју по-
„духа са: карактеристичним : бутима: утисак "вишка", прекомерности, силовитости, рапсодич-- ности, декоративности препозна- тљивих у токовима савремене фи- ·
·лозофије. 5 и Небојша Ћосић
НП.
| 198 "Пре
аломир Уљаревић (1954) након претходних књига песама ("Мијена", 1979, "Бритва", 1980, "Прикупљање података", “. 1985, "Примални крик", 1985, а нор. 1989, ЗИМИ ЛО раце. 1990, "Говори и чланци", 1995) објављује збирку песама "Опис" у којој је реч не само о-новој, мисаонијој и пролуховљенијој поезији, већ и 'сасвим новом
"песнику и поетском дискурсу. Ве-
рујем ла ће ова књига многе познаваоце- Уљаревићеве поезије и те како изненадити (наравно позитивно, баш као што је најпријатније
из нуара о: потписника ових редова). Шта је то ново што нам. Уљаревић нуди из своје литерарне радионице7 Наиме, поетски инструментаријум у књизи "Опис" Раломира Уљаревића сачињен је од "мозаич-
ких" фрагмената такозване "чисте мисли“, ироније, сарказма, цинизма и аутоцинизма, утопије и антиутопије... Уљаревић у својим песмама полемншше са многим општеприхваћеним знањима и утемељењима, са начелима модерне и хипермодерне културе са свим својим расколима и расплетима, али пева и промишља и о оним најтананијим темама: о аури, о истини, о чежњивој раздоритости, о усамљеништву, саморањавању, самоспознавању... Разу-
Ани
наставља са збирањем свог -
= Мирослав Лукић (1950)
“"
књижевног "архива", Још пре неколико година та његова идеја чинила се не само мегаломанском, него, поготово у нашим условима, помало манијакалном. Али, нису ли и Балзакове идеје биле сличне2 Без таквих наума и нема особитих личности. Мирослава Лукића још увек не могу назвати мајстором форме, али га увек могу назвати мајстором нарочитог осећања света каквог препознајемо у истинским књижевним даровима. Тај дар он је,
· рано, покушао довести ло познанија
права" у тенкој форми везанога стиха који код њега не уме увек певати, али увек јест говор о песнички важном: „Архив раних Лукићевих стихона : садржи неколико. свезака, оне су међусобно азличите. е толико по: вредно- : сти, више по тематици (завичајне фолкљорне слике, ·не-
259
Мирослав Лукић
: срећне. љу- > „године младости, песничка осу-
ђеност и сл), Оно што Лукић одмах жели истаћи јесте однос према јединоме божанском човековом својству:
· према љубави. Његови стихови су с али љубав компликована и
авезујућа, чак "спремна да сатре и
· "сагори читаве шумске потесе и се-
ла". Наводим овај мален пример ла бих на њему показао и оно велико и
"дно сувишно у Лукићевом дару. Из„раз "шумски потеси" тешко да може
бити песнички оправдан. То је прозаизам,. Таквим прозаизмима у Лукића врви. С друге стране, они "тежају" песму. Не дају читаоцу олако преко стихова претрчати. Нема сигурног
мљиво је онда што су многе песме ·
савремена проза и поезија
Фасколи И расплети
овог - песника изграђене од јаких контраста, од згуснутих симбола и метафора, од сугестивног сазвучја спољашњег и унутрашњег света. С једне стране разјашњавају односе у њој и покушавају да, кроз потпуно нову сензуалност, дођу до спознаје и демистификације целог универзума. Сведоче о томе најуспелије песме као што су "Очекујући Варв_ аре", "Догађај ко= ји се не може зау· ставити“, "Девет брава", "Ни трага од материје", "Ништа се неће догодити", "Наши дани", "Поглед на свет", "Успутно", "Повратак издајника", "Метрон су слободни грађани", "О онима којих се још сећамо" и многе друге... ј акле, Уљаревић изворе деловања тражи у ри посматрања и у човековој природи која је лоступна самосазнању. Он не тражи последње узроке света (који се простире. пред опажање и контемплацију) изван њега самог. Према схватању овог песника, сазнање које доживљено мисаоно опсервирање придодаје разноликом мноштву појединачних опажања идентично је ономе коме тежи човекова сазнајна потреба да продре у физичке и духовне области света. Мако Уљаре-
вић у већини својих песама гради · нарацију о усамљеништву, он ни-.
једног часа не тврди даје појединац одељен ол света; напротив, по ње-
моста: све се љуља, на опасном брза-
квих Лукићевих "отежица", тешко се можемо отети утиску да и његових песничких победа, а њих није мало,
нема управо зато што је у израз увучено нешто из прозе, зато што је уобичајену лирску слику света допунио нечим за шта она није увек хтела да зна. Можда и због овога у Лукића "има, каткад, стихова каквих се не би застилео ниједан песник на свету. А ако су они остали неразвијени и скоро. разбацани, то зато што овај песник жели ла буде само простор кроз који хуји ветар, зато што уопште не тежи. ограничењу, зато "што је апсолутан песник, који више мари за сопствену пуноту, но за утисак пуноте у другима. "Из густе шуме долази света лула"; Само о овом стиху може да
- се начини оглед. А колико је таквих стихова2 "У тами векова је златни кључ открића"; "Распет сам, и распети смо, у себи, тајно"; "Ја сам као муња: блеснем, па ме-нема"; "Пуста је ледина будућности"; "Никада нећете добити колико сте дали", итд. ·
Међутим, оно што нас код Лукића понајвише занима јесу песме у којима он овакве стихове повезује и од њих чини но вред-
В
на остварења. Овде ћу се усредсредити на једну међу њима, по имену "Ноћ на Паљевинама". Паљевине
су посед Лукићевих предака, њему веома знам. Али, преноћити у природи, значи сусрести се са њом у њеној непознатој моћи, када
" цизвији и најрелевантнији по
ку. Ако-негодујемо, каткад, због та--
ље »
думхосмуозреудегууууур увод норс ренин хорова оре %
Уљаревић
Радомир "му је појединац део света и у реалности постоји његова повезаност са целим универзумом, која се само вашем опажању показује као прекинута. Ово: су, чини ми се, најпре-
глати ове неконвенционалне н дубоко проживљене и промишљене поетике која несумњиво заслужује још
темељнију њојош студнознију ре-
непцију. -
тама претка ствари, и када више не
- "постоји дневна сигурност. Ноћ је, за
нас, предео страха, увод у смрт, у нестајање, увек: неугодна, често страшна. И затопесник почиње песму са једним тиновским "не бој- се". Врхунац песме је у једној реторичкој изјави, преко које се у њу уводи Марија Дјева. Али,'одбрана овог излива је у сјајној одредници: Она је "преко брда, будна“. Да, велика је тама, али ту негле, преко брда, можда заиста има нешто што-би хтело, н поред свега, на нас сачува. Природа је, можда, проткана једним наумом који у њеној тишини нисмо препознали, који може па буде ноћни заштитник... То не значи да ћемо "одиста бити сачувани. То значи да се имамо приклонити свом људском одређењу. И зато; је тама, на крају, "провидна, свилена, чипкаста, росна": Доћи ће дан и она да нас брани,
Лукић међу овакве стихове увршћује и мање успеле. Али, какав би то био архив без свих каталошких јединица7 Претпостављам да песник "размишља овако: нека други, потом одаберу оно што је у матичној култури потребно. Ми ћемо јој понудити све што смо узмогли и покушали: ,
Владимир Јагличић
„тле би песме настале из односа човек-
- Ра Рио творство. за
- је него еротикон) на мило левојче ке- _ ме је извесна, стилска и графичка, на- ·
бимна и ликовно-технички оби· лато; поткрепљена збирка сти-.
хова Мирјане В. Бошковић "Ни дан без тебе" сасвим је у маниру тзв. женског писма са превасходном, да не кажемо баш искључивом, темом љубави. Чистим срцем и племенитим побудама, непосредним исказом саздана, та књига одсликава, у првом реду, уну-
тарњи пејсаж песникиње, тек потом њену комуникацију са непосредним окружењем и, у зантно мањој мери, са светом уопште. Извесно је. наиме, ла Бошковићева најпре експлоатише интиму, као нуклеус лиричности. Њој се окреће без предрасуда'и колебања. Присна осећања и сећања, навиру страницама којих има. безмало пет
„стотина, Стиче се утисак да списатљка
није пропустила ни дан, а да се не ис- _ поведи белини хартије. У руковетима љубавних састава нарочито су ме се дојмиле песме посвећене кћери. Ту је · Мирјана најубедљивија-и најраспеванија. лА3 =- ј акође су вредње пажње н целине засноване на родољубљу.. “+ Тек на е место, рекао бих,
до-. жена и посвећене тој духовно-емотивној вези која сопство и другост претва- |
одсећа овај постикон (прикладни-
кинђуреност одузела нешто ол иманентности, то јест љепоте и наравности. Са мање слика и цртежа, односно вињета, са мање масних слова и факсимила, са мање пратећих текстова, панагирика и слично, рукопис би Оно чеднији и врлији.
Посебни део књиге сачињавају .
новом броју "Књижевних но-
вина" (1-15. август) Добриво-
је Младеновић пише о Драга-
ну М. Јеремићу (Јеремићев универзум), Момчило Голијанин о Ериху Кошу (Категорија морала у неким Кошовим приповјеткама), Светозар Радоњић Рас:о-роману "Мирис. 0ско"руша" Душана Ђуровића, својевре" мено (1972) забрањеном у Сарајеву (Роман смутних времена), а Жељко Ж. Јелић о еминентном српском филозофу и теологу Димитрију Најлановићу, Објављена су излагања Ивана Чароте и Драгољуба Живковића на Филозофско-књижевној школи у Крушевцу, где се говорило о Србији
" и Европи. Текстове такође публикују: Миливоје Иванишевић (Тешки дани Републике- Српске), -Марија
ско Косово), Момчило Селић (О на-
ченост на сцени) и ђакон Андреј Курајев (О католичкој мисији у бољшевичкој Русији). :
критички интониран разговор са универзитетским професором Пе-
филолошком програму (разговарао "Велимир Станковић) и изванредан, духовно оплемењен запис Владимира Димитријевића о песникову храму, о цркви коју је угледни писац Милован Данојлић подигао на својој земљи, у родним Ивановцима код Љига. Објављено је више прозних и поетских прилога, књижевнокритичких и лругих текстова.
Књижевне новине.
риографски печат он ар дисе поеде
"Уздарја посвећених" који су, како Бошковићева вели, у Љубави нашли свој Грал. Чини се да је та зуторкина несебичност претерана, чак и неолржива Безмало пола страница је њима усту-
пила; што ће читаоца и критичара пре-
заситити, одвући у страну, спречити да оптику усмери ка мање афирмисаној, а
централној
игури овог римаријума. Несумњив је биографски печат код
бројних песама. Уосталом, навођење датума и места где су стихови настали указује на аутентичности којих се поједини радије клоне. Распричаност, олносно распеваност, не успева увек да резултира у замишљене целине, па се дешава ла су краће, сажетије, готово минијатурне творевине, по неписаном правилу, знатно ефектније. Тада се донекле примиче пефиницији свог рецензента Јовице Стојановића: "Уоста-
лом. љубав је по себи антологијско · осећање". 5
тртенааљниалугаттв ту ааутооаонга
55
|ВЕ2. ТЕВ:
Мјана Возкоге |
Радомир Мићуновић
РАМ
периодика ) Савременик
ови број књижевног часописа,
= "Савременик" (89-91, 2001.) "Траг трага" Николе Цинцара Попоског (уз "Запис о Цинцару" Вука Крњевића), а потом слеле песме Бошка
Томашевића, Слободанке Лукић, Мо-_
мира Лазића, Ивана Комарице, Власте Младеновића, Дана Стојиљковића и
Обрена Ристића. Прозу објављују Мио-_ драг Ранковић, Смиљана Јоветић, Жив-.
ка Манчић Стојиљковић, Бране Димитријевић и Михајло Петровић. Часопис
"поноси и песме пољског песника Рома-
Петричевић (Сећање на Даламатин- _
сиљу и лажи), Раде Војводић (Изопа- -
"Књижевне новине" доносе веома _
на Бонка, у преводу Александра Шаренца, а циклусима песама представљена су и два савремена макелонска пе» сничка имена Раде Сиљан и. Весна Ацевска, у преводу Риста Василевског.
Зоран Глушчевић, Миленко Пејо-
вић, Илија Павићевић, Војислав Макси-._
мовић, Бранислав Бојић, Драган Лакићевић и-Кристанцијано Серикио тумаче дела Милана Ранковића, Матије Бећковића, Милована Ђиласа, Душана Ђуровића, Вукашина Станисављевића, Милорада Вукадиновића и Драгана Мраовића, лок Неђо Шиповац пише о Ћопићу (Похвала тужном лицу Бранка
- Ћопића). У лодатку часописа "Плус"
"тром Милосављевићем о српском
објављене су "Песме смрти“ Славка Ширца. · У овом заиста веома сапржајном
_ броју "Савременнка", веома обиман
критички блок је посвећен књигама из текуће издавачке пролукције, где је објављено чак петнаест књижевнокритичких текстова.
Мац.
а је Ђорђе Николић тренутно најактуелнији српски, _А песник, који живи изван аница своје веома вољене отаџбине, у Чикагу - потврђују три песмозбирке, које су се, једна-за другом, појавиле ове године у Србији, и то прво "Српска глава" у Српској књижевној залрузи, а затим "Допис" код истог издавача и "Небески врт" у београдској Просвети. Око тог највећег изне- . нађења песничке данашњице у Србији сјатила су се многа истакнута пера међу којима се посебно истичу: Предраг Палавестра, Драгољуб Стојадиновић, Слободан Ракитић, Љубица Милетић и Матија Бећко- 5 вић, а која су навикнута _ на којекакве песме без главе и репа, херметичке исцедке и“ смушена блефирања са прежваканим есејморфним фразама - застала крај -"Николићевих књига препознајући у њима нетакнути као целац читалачку јасноћу оне врсте поезије која има, пре свега, изграђен естетички и књижевни респект према величини и димензијама. мере која казује колико, шта и како, чак и од оног најсубјективнијег, или субјективно најзамршенијег, може у песништво и песничку уметност. У њен текстуални легитимитет и постичку летитимацију. Препознали су ону "врсту суптилне и суштинске -инвенције с којом Ђорђе Николић преноси на читаоце: разлоге, повест, интуицију и еволуцију својих - доживљаја _ драматуршки · оспољених личном идеологијом апстиненције за време док су -атмосферу у његовој Србији уређавали, аранжирали и диктирали облици илеологија које је он-интимно. одбацио и: осудио. својим књижевним ћутањем и неоглашавањем. НЕБЕСКЕ И ЗЕМАЉСКЕ ОЗНАКЕ
Ђорђе Николић пишући своју стихозбирку "Небески врт" посегао је на техничком и:метричком плану за употребом традиционалвих израза класичне јапанске поезије ханку и танка, уз напомену. да су стихови настајали у тишини раздобља које патира између 1973. и 1998. године. Николић је
као интернетско-виртуелни "дошљак са шајкачом слависте са Нортвестерн универзитета из Чикага", онај исти коме су у Америци штампане песме заједно са песмама Бролског и Карповича и кога није својом наградом заобишла Академија америчких песника (1977) - унео лето у хладну собу савремене српске поезије и међу њене слабашне биљчице пао као велико метеорско јутро, као храна и мирис за њихове климаве цветове:
Композиционо и мисаоно, нако хаику не подразумева рефлексивност, као ни метафоричност, ироничност и алузивност Николић је том пруженом мирису сензације, и њене фаталне привлачности, лошао врло близу. На дах. „Али, градећи оригинално његову поетичку егзистенцију напоредо као стилску вежбу у дубини пејзажа' свог матерњег“ језичког округа, на својим чињеницама. На чињеницама свог живота отеловљеним у његовим емоционалним; психолошким и интелектуланим пчелама, птицама, травама, звездама, грмовима и свим другим регистрацијама небеске и земаљске српске ботанике. На сањарској, родној, гробној, хајлучкој и небеској Србији. На ње-
" лирског текста најпре срела ми-
" Ђорђе Николић
„овакве врсте.
ном плавом Истоку. У њеној Покајници-у којој занавек Вожд опрости . грешном - Вујици. Тамо где хајлучке траве ничу пол мртвим Вожлом да га усправе и гле србити значи бити - у бити - илп не бити. :
ИНТИМНА ОБЈАВА _ за
У овим хаику тростисима и танка петостисима Николић се држи аутентичног правила чија се посебност заснива на примату изражавања мисли о Српству, Србији и њеној ненадмашној, по лепоти и сугестибилности, природи у којој, иако упрскана многом крви (и крвљу), песме о трави цве-
тају као менталне власи у глави песника, као меки сан поља што
најлепше спава у Србији.
Диљема око питања откул потреба да након дванаестерачких певања посегне за овом старом и; краћушном јапанском. лирском формом, код. Ђорђа Николића бива разјашњена када знамо да је он она српска глава која је од
нијатуру (гангу), а која у понечему има сличну лушевну и физич-_ ку физиономију, метаболизам. и
кон ју лексичку, као хаику и танка. И њихово устројство. Мада је Николићу ово прва књига“
он као иу својим: књигама друге оријентације, иде-: ологије, тезе и технике писања, у _ њену упитност ситуира појавност завичаја (отаџбине) и своју. носталгију као његово светло и врхунску интимну објаву. Његов говор је у тој објави непрестано ослушкивање чула: историје, човека, судбине и природе. Њихове вишедимензионалности. И у. том троши и исцрпљује, своју снагу. Али, не да би се језички прескономично затворио у том "небеском врту“ и његовом небокружном простору и у њему тражио (и просјачио) потицаје за "посао" своје имагинације, већ да би кроз
-оцртавање своје Србије језиком
поезије пронашао излаз у лруге.
„нејасне и недокучиве. просторе,
да би уочио сличности свеукупвих божијих и људских простора. То је израз универзалног певања у непрекидном песничком истицању како се прожимају спознајни и тајанствени светови кроз које се суверено пробија сложена "еволуција Николићеве песничке мисли у корист српског језика и · српског песничког говора.
Зоран М. Мандић