Босанска вила

Бр. 24

Војиновића, кнеза ужичког. Онај на десно, то је млади кнев Владислав Дабишић, са љубом, госпођом Омиљаном, а она два с лијева, то су браћа, војвода Твртко и кнез Новак од племена Борића, баштиници богате жупе Соди и града Солника. То су кољеновићи од вијекова. До њих је кнез Отаноје Јелачић, господар града Тешња, и његова јединица Зорка. Ено му и шуре Павла Клесића, са љубом и двије кћери. Онај што се поздравља са кнезом Павлом, то је жупан Вукмир Семковић, а она два јунака до њега, то су

му браћа: Стјепан и Твртко. Она старица што је ва |

њима воде двије младе госпође, то је мати жупана Вукмира, госпођа Стана, са своје двије снахе: Божаном Вукмировицом и Војаном Твртковицом. За госпођом Станом стоји јој унук кнез Младен Станчић, баштиник града Котора у Врбањској жупи. Она четворица заједно, у једнаком одијелу, то су побратими: Владислав Даничић, Вук Рогатић, војвода Вукмир Златоносовић, и жупан Драгиша Дињичић. Онај дивни високи јунак, дугих бркова, богата руха то је синовад војводе Влатка, велики војвода Сандаљ Хранић, са својом љубом Катарином, ћерком жупана Вука

Вукчића. — Ено ерпских и страних посланика! рече вођ. — Онај сиједи поносити јунак, господеког лица и богата руха — то је најмилији гост кралља,

Твртка, изасланик његовог свијетлог пријатеља и савезника цара Лазара. Он је из Србије донио краљевски вијенац и царску повељу, којом цар Лазар милостиво допушта Твртку, да се крунише и за краља Србије, јер је силни цар Душан основао положај краевски уз царски. Он заступа на данашњој евечаности свога цара и зато га краљ Твртко пави као зеницу. То је велики војвода и кнез Вратко Југ Богдан, од лозе Немањине, са синовима кнезом Дамњаном и Миљком, — Ено за Југом још дна изасланика цара „Лазара. То су му зетови. — Онај старији, поносна властелин, то је велики, независни кнез, лозе Немањине, Вук Бранковић, а до њега сјај и понос цијеле српске војске, личан јунак и витез војвода Милош Обилић. — Ено изасланика Хрватске властеле, који се зове Иван Шубић-Брибирски, а според њега изасланик Бугарске, (брат краљичин, царевиђ Шишман, а онај иза њега то је његов дворанин Иванко. Уз њих су изасланици града Дубровника, Михаљ Бобаљевић и Кун Градић. Ту су и мљетачки изасланици, Виктор Писани, адмирал и Антоније Монтони, па изасланици Фиоренције: Луцијан Дорија Ђеновски, адмирал са два племића Фованом Адорни и Рафајлом Атондолом и угарски посланици краља Владислава. — Видиш ону вишу, старију госпођу, што говори са старим кнезом Југом, то је: кнегиња Јелена Шубићка, ујна краљева, млађа сестра цара Душана силног, а она друга, мања, то је: мати краљева, кнегиња Јелена Котромановићка, кћи Јурја Шубића, кнеза Брибиреског. — Мати краљева! — рекох — кодика срећа што је видим!

1902. БОСАНСКА ВИЛА 1902.

Отр. 449

— Шази! — рече вођ,

Од врата се појавише два племића, Један је носио на златотканом јастучету златни мач, који се преливао од многих алемова. Други је носио скиптар од сребра, са златним лишћем и на врху кретом од

"смарагда. За њима су ишла двојица носећи на дугом

кадифеном јастуку краљевску багреницу од црвене кадифе, проткану златним гранама. (Сва је била постављена и за по лакта у наоколо оперважена хермелином. Јака од хермелина била је дугачка два лакта. На багреници је био краљевски ланац са злемовом копчом. За племићима, који су носили порфиру, ишле су четири велможе, носећи међу собом златоткано. јастуче. На јастучету стајао је краљевски вијенац. — Ови што носе круну — рече вођ — то су

· велика господа Захумска, Немањини потомци, четири 2 ;

брата Љубовића, господари Гацка и Невесиња, рођаци краљеви.

Онај што носи мач то је тепчија Ивахан, а онај што носи скиптар, то је казнац Болеслав, надзорник свију краљевских ризница и чувар државног печата. Онај што носи багреницу с лијева, то је војвода Пурћа, а онај с десна то је жупан Вдчихна Тепчић — обојица рођаци краљеви.

Љубовићи донесоше круну до свечевог ћивота, и спустише је на сто крај Бивота, који је био нарочито за њу намјештен. Одмах за носиоцима круне уђе у цркву пећки патријарх Јеврем, вас у црвеној кадифи, са бијелом панакамилавком на глави, на грудима је имао велики крет од алема. За њим су ишла четири калуђера у манторосима.

Патријарх је похитао по жељи цара Лазара да на краљевски престо вјенча краља Твртка [. А ови ва њим, то су четири епископа Дабробосански, Отонски, Врхбосански и Врбашки. Патријарх и епископи уђоше у олтар.

Сад настаде час очекивања. Сва властела и госпође устадоше, и жељно гледаху на врата.

(С поља се чудо громко: — Живио!

На вратима се укава величанетвен јунак: висок и крупан. Имао је оштре плаве очи, орловски нос и састављене црне веђе. Јагодице му на дицу бијаху крупне и румене. Шуне образе окружила му је црна брада, која се прелијевала као најскупоцјенија кадифа.

На јунаку је био стихар од бијеле кадифе, проткан еребрним гранама, епитрахиљ му је од црвене свиле, а на прсима има крст као и патријарх. У мушкој руци држи малу, њежну руку госпође, која

„УЗ њега поносито корача. Госпођа је млада и ситна,

изгледа прије као дјевојчица, а не као љуба такога јунака. Протегљаста је и витка, округлих бљедуњавих образа, крупних емеђих очију у којима се огледа доброта. Има мало чело, округо нос и мала блиједа уста, која сваки час гриска. На госпођи је хаљина Као и на јунаку од бијеле кадифе са сребрним гранама. Само што је она огрнута дугим црвеним, кадифеним плаштом који носе осам дјевојчица, обучене