Босанска вила

5

1908. БОСАНСКА ВИЛА 1908.

(биво: 7

но у том се сврше Цецилијине лекције. Госпођица оде у своју собу да се спреми за ужину, а ослобођени сужањ, дотрча прозору вичући: »као да сам чула кола 2« |

Нина брзо увуче главу п оде с прозора. Цецилијино дјетињасто узбуђење застиди је, те одговори сестри сасвим равнодушно: »Да, дошао је тата“.

Нина је била старија од своје сестре по годинама, а још вшше по темпераменту, уз то је била и врло поносита. Цецилију је све узбуђивало и све заносило тако, да- би Нина бпла понижена, кад бп и њу исте ствари занијеле.

Тата!« — викну Цецилија. Можда је дотао да нас води у парк. Како би то било дивно!«

У пркос великој около по весело пљескаше рукама.

То уехићење Нинп је било дјетињасто. Она се није могла понизити да му се придружи, за то одговори немарно, како не мисли то, него је можда дошао да узме марамицу или карте.

Одмах за тим кликну Цецилија: колима, а тата је чека на вратима«.

Љубопитљивост Нинина надвлада њену гордост. Она скочи пи придружи се сестри, на прозору.

Ено маме у

Кола. стигоше до врата. Пуковник Мидлтон хитро приђе њима, а дјеца чуше ове ријечи: »Лидија, све је свршено! Ходи у собу п прочитај Магдаленино писмо«. | Бани аи ли

Ах, Нина, јеси ли чулаг — рече Цецилија.

Нешто је опет о тетки Магдалени. То је јамачно нека тајна, јер ово је други или трећи пут како данас говоре о њој.

Шта би то могло бити 2!

Нина одговори равнодушно да не зна, али израз њених очију то не казиваше. У исти мах она премишљаше о тетки Магдалена п сину јој Мервину, И сама је, као п. Цецилија једва чекала да дозна, шта је у ствари. За то се промоли више на прозор, не би ли још што чула, али све бијаше узалуд. Пуковник Мидлтон и госпођа му униђоше у кућу. Кочијаш одвезе кола у шталу а дјевојчице осташе чудећи се свему.

Нека их у забуни, а ми пођимо за пуковником Мидлтоном.

»Лилија. све је свршено! Ходи у собу п прочитај Магдаленино писмо«. Рекавши то, пуковник Мидлтон пође у собу за пушење и затвори врата. „Толико ми је драго, да ти не могу исказати« рече, дајући жени пиемо и мотрећи је док је читала.

»Ако пко, то Магдалена заслужује да буде срећна. Но, осим тога, она и ако је више година удовица опет пзгледа као дјевојка. Не могу ти казати како ми је драго што је дошла до те среће:« настави он, ходајући горе доље по соби и бацајући од часа до часа, поглед на лице своје жене, која и даље читаше писмо, »Страховао сам да неће пристати, у пркос

МОМ

врућини Цецилија скакаше

пошљедњем писму; али ипак оно је учинило своје«. И пуковник Мидлтон, равздраган збот побједе, настави шетњу.

»Врло лијепо п разборито писмо,“ рече госпођа Мидлтон. »ВЗаиста се радујем, што се тако срећно свршило. Мислим да је Мервин био узрок њеног затезања. Свакако било би чудновато да је одустала због њега. У осталом, он је“ већ велики, па неће ни опазити ту промјену, а скоро ће поћи пи у школу.“

(ве је то изговорила оштро п одлучно.

»Тако је, тако је,< одговори пуковник Мидлтон немарно, попут људи, који своје мисли управљају по мислима других и лако се помире са стварима које их се не тичу. Он ће...... Ко је тог Реците није код куће!«

Потоње ријечи изговорио. је брзо, јер је неко закуцао на врата. Мидлтон је био у великом узбуђењу због сестриног вјерења, па је хтио сам са женом о томе говорити. Али било је касно. Врата се отворише, слуга уђе и пријави једног господина. Госпођа Мидлтон изађе на друга врата, а пуковник приђе да поздрави госта. Он је био п сувише занијет пређашњим разговором, па није могао дуго говорити о чему другом, него при првој паузи у разговору улеће се: „Моја сестра, госпођа Линдсеј, удаје се за лорда Вордлоа.«

»Мило ми је! Слушао сам нагађања о томе, али

"како ствар не бијаше свршена, нијесам вам смид

честитати. Гђа Линдсеј има само једно дијете 2«

»Само једно и то мушко. Због тога се и толико затевала. Муж јој је умро још док синчић бијаше сасвим мали. Тако је мати живила дуго сама са дјететом, с којим се забављала п његовала га материнском љубављу. Толико га је вољела да се бојала друге удаје, која би јој можда дијете отуђила. Сумњам да би то и сада учинила, да Мервин није присппо за школу. Од ње смо чули да је све свршено п свадба ће бити скоро. Вордло је примамљив момак, а он и Магдалена пријатељи су од старина. То вам је читав роман.«

»УА! То је оно што сам чуо. Био је неки неспоразум међу њима, пначе би се узели још кад се први пут удавала.“

»Није баш дотле. Вордло је онда био п сувише сиромашан, па није.могао ни мислити на женидбу, а није било ни изгледа, пошто је тада имао два старија брата. Но, ипак знам шта мислите. Наименовали су га у шпањолско посланство кад им се чинило да се заљубио у Магдалену.«

»Ко су то »они»«

»Мој отац и стари Линдсеј, доцније Магдаленин муж. Вордло, евршивши дипломатску струку, бавио се подуже у Лондону. Ту је, очекујући мјесто опредјељења, био; у непрестаном друштву с Магдаленом. Стари. Линдсеј бијаше најмилији пријатељ мога оца и често је похађао нашу кућу. Када је опавио шта