Босанска вила

1903. БОСАНСКА ВИЛА 19083.

Стр. 9

умиљатим гласом рече сину: »дијете, немој се мијешати, у те ствари, јер ћеш их ти још више замрсити! А да би свему томе дала други ток, ја треба да се састанем са Адил Кирајом. Ти не смијеш ништа даље радити! То ти заповиједам, знаш ли, а ја ћу се још ноћас за све приправити.

_ Пошље неколико часова повуче се Шехријар ханума у своје одаје п стаде равзмтшљати шта ће

отпочети с Адил Кирајом. Џаде јој на ум, да му престави какву опасност за себе и за њега. (0 том намјером увуче се у собу његову, уклони његове

дворјане п отпочне разговор.

»Аман, ја се у ваше благородије много уздам! Мој је живот у опасности, ако мене спасете, и себе сте спасли«.

Адил Кирај швненађен оваким говором, помисли у себи да није полудјела, па је неколико минута гледао разрогаченим очима, За тим рече: »шта хоћете> Нијесам вас разумшо«.

»Да вас уравумим. Нијесам ли ја чешће долазила вама, да вас разговорим и очувам положај и рахатлуке« »Да вам Бог да здравље, долазили сте!«

»Јест, долазила сам, али како и зашто— знаш лиг«

»Од куда ћу знати, кад ми нијесте казали!“

„Кад год сам хтјела до вас доћи, увијек сам морала тражити допуштење од шаха. Том смо приликом готово свагда разговарали о ратовима, о Криму п то се сматрао као службени разговор.“

»СОтим сте разговором били на врло погрјешном путу. -

»Внам да је тако, алш шта Бете кад нијесам, могла друкчије добити допуштење да до вас дођем.«

»Вашто је требало, да се са мном чешће виђатег“« Шехријара изненађена овим одговором, увјери га, да је то баш било нужно.

»Што је било — било је, од сад треба да прекинете долазак, јер се бојим да се из тога не пзлеже штогод друго.«

„Опасност је ту, која нам налаже да прекинемо све послове п разговоре — рече усплахирена Шехријар-ханума, « |

„Каква опасност: «

„Не знам, је ли вама познато. Шах има сестру по имену Перихану. Она је играла и игра велику улогу у државним пословима.

»Тако, то нијесам још чуо.«

»Шах је данас наредио, да се и она умијеша у наше тајне ш јавне разговоре«. »Ако је тако, онда је дошло вријеме да све прекинемо. Ја ћу се свему учинити невјешт и нећу се упуштати у разговор.

»А познајете ли ви Перихану.«“) Она има врло тадну нарав! Ко само дарне у њу и њену самовољу, у стању је да човјека укине с овога свијета«.

') У првим радовима ове приче погрјешком је штампано,

да се зове Шеревџана, како сам и преводио. Њено је право име Џерихана, што овим и ја поправљам. Прим. превод.

»Вар то може урадити једна жена г« ___-Није то од оних жена, које ви познајете. Она је јунакиња, а то је доказала, када је са голом сабљом

_униттла у двор међу хиљаде ЊЂурђијанских војника,

да попне на престо Хамза Мирзу. Тада је својим јунаштвом изненадила Смајила другог и хтјела га убити. Дакле, ето видите шта може учинити једна жена, ( тога се бојати да пи нама не замшјеси ка= кво вло«.

»М мене није обичај, да се ма и од чега страшим, јер је мени најмилије бити слободан. Али, кад ви рекосте да нам треба бити опрезним и за свашто спремним, можемо, дан два, упустити се у разговор са Периханом. Тада ћемо пазити да нам мишљења, у неким питањима, буду противна. Тако ћемо са равговором брзо бити готови. «

»То не може бити, јер је Перихана врло осјетљива. па ће, без сумње, учинити нешто, неђе бити пријатно.«

што вам

»Ја ћу знати шта ми ваља радити у том слу-

чају«. »Кад би сте, рецимо, штогод противно њој говорили, можда бп с мјеста изгубили данашњи спо-

којни живот пи рахатлук«.

»Менш би свеједно било баш и кад бих изгубио тај рахатлук, кад би ме осудили и послали у ваточење у Кахкаху, гдје живи и мој брат. Тиме ми не би нашкодили, јесам ли роб, мени је једнако пли у двору, или у зиндануг) Барем би у Кахкахи имао вјерна друга, се којим бих рахат живио«.

»Ја никако не могу допустити да се поремети твој данашњи дворски живот«.

»Зашто 2«

· Док је трајао оваки разговор. међу њима, дотле Шехријара гтледаше у Адилу неку озбиљност. Али кад понови ријечи да бп требало прекинути разговор, то је ужасно потресе, изгуби равнотежу, сва поцрвење, обузе је нека језа, бијаше као у неком лудилу. Тада јој се учини као да је двојица људи увеше за рамена и превалшше на миндер. У том лудилу попријеко погледа у Адил Кираја и оштро проговори: »вар баш рече зашто — а не појми да га. волим и зваклопившни образе и очи

даљи

љубим, па, рукама, почне горко плакати.

Ове пзненађење Адил Кираја баци у мерак, па се мало опет освијести и рече: Госпођо!... сад... је опасност ту... не треба да плачеш као дијете него да гледамо шта ћемо >« Ове ријечи преграђена мало освијестште, па наставшше даљи говор.

»Оетаје нам да почнемо разговор са Периханом = рече Шехријара.

»Ја не знам какав мислиш с њоме, кад ја за то немам допуштења ни од цара, а ни од мог ората.

разговођ отпочети

#) памница.