Босанска вила

Стр. 22

1908. БОСАНСКА ВИЛА. 1908.

Бр. 2.

Кад се Јосић 1871. године врати из Њемачке,

избере та »Школеки Савјет« за професора новоотворене српске учитељске школе у Пакрацу, поставивши га у исто вријеме п за управитеља. Ту је Јосић пеуморно радио до |. јуна 1878. године, када је ту српску школу затворио хрватски шовинизам под баном Иваном Мажуранићем. Оставивши Пакрац, Јосић се врати у Нови Сад, гдје му српска црквена општина повјери управу над свим својим народним школама. Но и ту се не могаше задржати, јер је угарска влада „прихватила пресуду хрватске владе, да се Јосићу и његовом другу Деспотовићу одувима право. катедре у границама земаља што спадају под круну св. Сте-= вана. Ушљед тога Јосић пређе у Србију још исте јесени 1878. године, гдје га привремено поставише за учитеља. Но већ 1880. године он је дошао ва тро= фесора учитељске школе у Биограду, гдје је шредавао педагогику п школски рад све до јануара 1898 године, када је постављен за управитеља пете школе. Псте године, у августу, премјештен је за професора богословије, гдје је остао до новембра 1896. године кад је отишао за директора ниже гимназије у Великом Градишту, гдје је у августу 1898. године стављен у пензију. Здрављем оронуо, Јосић је умјго 24. маја 1899. године у Великом Градшишту а сахрањен је у Биограду. 15

Код својих многобројних ученика у Новом Саду, Пакрацу и Биограду, Јосић је оставио успомену вриједног и одличног наставника, а другови, с којима је радио и долазио у додир, цијениће га увијек као извреног педагога и методичара. Дидактика му бјеше нај јача страна; он је у школском раду био ненадмашан. Вјеран својим учитељима педагогике, Н. Ђ. Вукићевићу п Августу Либену, Јосић се у тој науци придржавао позитивно-црквеног правца. Млађи представници научне џедагогике у Србији, гледаху га преко рамена, сматрајући га за конзервативца и простог практичара. Но Јосић је добро познавао и Хербартову педагогику, примјењујући из ње у школском раду све што му се чинило да је за наставу од вриједности. Свакако би се његова права педагошка вриједност могла тек онда боље оцијенити, да је могао израдити специјалну методику за све предмете народних школа. Да је то желио види се из доста разрађене грађе што му је остала у рукопису. = |

Јосић је на књижевности почео радити још 1865. године. У то доба није било књига српској дјеци нарочито намијењених. Јосић је, као млад учитејв,

превео неколико таквих књига. које послужише за |

лектиру српској дјеци до 1870. године. Те су књиге: „Кетарчица цвећа« и „Племенита Ружица,“ приповијетке од Хр. Шмита, »Ко греши, роб је греху“ од Фр. Хофмана, »Како је у месецу« од Ев. Нетоличке, »Робинсон Крусе« од Дан. Дебре-а. Јосићеви су преводи тачни, а језик је чист. У истој намјери покре-

нуо је и уређивао 1882. и 1888. године »Орпче,« илустрован лист за дјецу.

На педагошкој књижевности радио је Јосић пи шући чланке у »Школском-Листу« (Сомбор), »Сртској народној школи« (Нови Сад), »Васпштачу,« „Просвјетном Гласнику“ и »Учитељу« (Биоград) У »Васпитачу«, који је уређивао др. Бакић, изнио је Јосић историју босанских школа, што су под његовом управом постојале у Славонији за вријеме босанског устанка. У »Просвјетном Гласнику“ су важни његови надзорнички извјештаји о школама у Биограду и по равним окрузима Србије, као и његове рецензије о појединим школским уџбеницима У »Учитељу« му је најљешши рад „Амос Коменски,« у коме је врло лијепо оцртао живот и рад овог великана петатошког. Засебно су ивишле још и ове књиге: »Наука о чувању здравља« од Карла Реклама, која је у више издања штампана у Панчеву и »Како се састављају пштања« по Шолцу. Ту је књигу Школ= ски Савјет у Карловцима препоручио за уџбеник учитељских школа свог подручја Интересујући се за добру школску организацију. Јосић је о томе писао мноте чланке по дневним политичким лтетовима, што излазе у Угарској и Србији У критици је био строг, често оштар; у полемици се служио духовитом сатиром, којом је противнике умио потпуно ућуткали. У том правцу дуго ће се спомшњати његови чланци »Ствар о Буквару«< који су послије изашли у засебној књизи. г

Од школских уџбеника написао је » Словенску читанку,« за Ш. п ТУ, разред основних школа, која је по препоруци »Шросвјетног Савјета“ одобрена за уџбеник у школама краљевине Србије. Јосић је скретао особиту пажњу науци хришћанској, заузимајући се, да ученици основних школа добију за тај предмет добре уџбенике. У тој намјери он је написао књижицу: Из живота п рада Христа Спаситеља,“ намшјенивиш је за уџбеник хришћанске науке у Ш. разреду основних школа. Ну суревњивост богословска потисла га је с тог поља, те је ту КЊИЖИЦУ „Просвјетни Савјет« препоручио за поклањање учеништма основних школа

ш за школеке књижнице. По евој прилици, пзбјега=

вајући заваду са својим друговима, Јосић је одустао од намјере, да- за све разреде основних школа изради уџбенике за науку хришћанску. Ну како је од ране младости био врло религиозан. он се до смрти бавио студијом богословских предмета, а нарочито Светога Писма. На том пољу ријетко је који богослов. с њим могао шћи упоредо. Он је Свето Шпемо знао од корице до корице, и у дискусији наводио цитате из Светога Шпема на српском пи црквено-словенском јевику, који је разумшјевао, као мало који Србин. Кад је премјештен из учитељске школе у богословију. подстрекао је архимандрита Виктора да покрене црквено-народни лист »Мир,« коме је постао главним сарадником. Ту је Јосић својим лијепим п духовитим