Босанска вила

Бр. 2.

1903. БОСАНСКА ВИЛА71908.

Стр. 28

пзлагањем Светога Писма одушевљавао сваког травославног Србина, који их је читао. То су духовне бесједе у пуном смислу, каквих у српској омилитици мало има.

Јосић је од 1866. тодине живо учествовао у омладинском покрету, те је на првој омладинској скупштини ушао, као предетавник српског учитељ ства, у главни одбор српске уједињене омладине, која се тада организовала била. Идеји, која је тада пстак= нута, он је остао вјеран до7емрти, „Кивећи за њу, доста је препатио, лежећи 1876. године неколико мјесеци у загребачкој тамници. 5

Јосић је био човјек јаке интелигенције, те би на српској књизи још много више адио, да није морао већину свог времена употребити на зараду, да би могао издржавати своју многобројну породицу коју је њежно љубио. Па и ту-је имао тешких удара, Болест п смртни случаји у породици уздрмали су његову, по природи пи онако слабу конетрукцију, те

је у пошљедњим годинама живота здрављем потпуно оронио, докле заморен тешком борбом у животу, није ва увијек склопио своје очи.

Од оно неколико стотина ђака, што су пола= зили оне српске школе, што их је милосрђе енглеског народа 1876.—7. и 8. године преко племенитих госпођица А. 1. Ирби пи П. Џонстон, издржавало у Славонији, данас су бар половина добри домаћини п домаћице. Увјерен сам да ће се онп радовати, кад виде у »Босанској. Вили» лик свог некадашњег пријатеља и добротвора Димитрија Јосића, који се за њих као отац старао, да у оним тешким данима имају и насушни хљеб п душевну храну, која им је као и хљеб нужна била. Без те потпоре они за цијело не би били то што су данас. Па сјем тога, да Јосић нилита друго није учинио, ипак би заслужио, да му Српетво само за то остане благодарно. Но он је то и као наставник п књижевник заслужио. Нека му је вјечна успомена! ДЕ

Ви во ~ У Зашто ....Р

У споменицу свом пријатељу Јов. Јовановићу-дмају.

о

ОЈ есниче, зашто кад мине тама, 507 кад небом заруди зорица рана, у очима твојим сија среће сјај А, зашто, опет, кад нестане дана, суморан, тужан, к'о лотосов. цвет, из боланих груди пушталт само вај =«

„Слобода је сужце, песник сунцокрета што се за њим креће, пријатељу внај !«

»А, вашто бедним робовима певаш > Зашто о срећи паћеника сневаш 2«

„Песник мора, ко и цвеће, сунцокретом што се зове, ва сунашцем да се креће; да покаже свима људма

на којој је сунце страни;

да љубављу пуним грудма вору здрави; слабе брани ...«

»Ох, онда је диван, тај задатак свет! „Једнакост је сунце, песник сунцокрет. «

– бо

Опсада Београда. — Драгутин Ј. Илијћ. —

Торњак.

Живојин Видаковић-Жупански.

(Паставак;)

о. : ВО зло додијало Христовоме народу, река ту=

Н

с8] |) к==4 ђери и свештеници обрнуше свете одежде

7

КЕ. наопако, почеше молити Бога, да их избави 7 од искушења и да им пошаље јунака. који ће им скинути с врата.

А докле су се они молили и бдениевали дотле је Васа јачао у планини поред своје посестриме, која је већ дорасла до својих крила и окриља. Сад јеп она као и остале виле летела по балканским горама,

зло

чувала Маркову пећину, или је невидовно славила међу чобане п гудаче, па-док су ови у гусле ударали,

она им је на ухо шапутала бајке о старој слави п јунацима, који су за крет часни и слободу златну тукли непријатеља и гинили на тешким мукама.

Гудаћи су певали уз гусле, а нико од њих није знао, да је тек понављао оно, што му планинка у ухо шапуће. |

Прође тако неколико година кад једнога дана пуче по свем пашалуку глас да се Хаџи-бабљ разболио на смрт. Препали се Турци од страха, па душе ни у обилазе га

ком. Долазе царски хећими, долазе

гатари, али нико не

видпри,

зна лека. Хаџи=

ДрРНННР-___- ___-__-_--__- АНИ