Босанска вила

Брег 1908. БОСАНСКА ВИЛА 1908. Стр. 25

Ја му приђем ближе и запштам га што је тако много, много суза пролити тај јадни српски народ, невесео. Он миш рече, како бих се могао веселити, док покрије сузама цио онај пут, што води храму кад мој народ плаче. Ово драго камење, све су то и његове среће. сузе бола ш суве патње сриског народа. Још ће Тај. . Павле Лагарић.

пр ГА УЋИ о

Зимњи

Меба пољу је вима; студен ветар дува

_ (ељ И повија гране од дрвећа сува..

| Свуд тишина нема, нигде гледа бајна, Нестало ј за увек, мислиш, сунца. сјајна! Снег све јаче веје, веје у колуте: Вавејао стазе, завејао путе. Над голубињаком гладан кобац кружи Цело село ћути к'о да ва чим тужи! Само пето каткад негде кукурекне Тиштна ти ова чисто срце текне!

У соби крај банка попадија стара, Седи, па се сама собом разговара: (ад на децу мисли пи унучад милу, Како би их мале држала на крилу! Мисли, слатке мисли, оне злата вреде.... У запећку мачак задовољно преде. Час пб па се тегли, сад опет умива А затим се смтри, преде п ужива.... Ветар лупне с врати од оближњег трема, _ Ал се браво врати, свуд тишина нема.

Попа стари ћути, замислио с' јако,

Дим му се пз луле колута полако. Нешто крупно мисли тај духовник седи И скрушено, тужно, кроз прозор погледи. Алт зајеца звоно кров тишину нему, Попа с' диже тужно и некуд се крену. Под пазухо метну епитрахиљ свети,

Не буни га зима пи не плаше смети. Шта. га, Боже благи, гониш сада вани: Иде јадну мајку да деци сахрани....

Када ван изиђе веје, снег се врти

Свуд је завејано, он гази п прти,

Кров прозор га стара са погледом прати И моли се Богу, да се сретно врати. Дува ветар Боже, све ти лице реже

Попа е' бори с њиме, капут зимски стеже. Веје Боже, веје, ко да престат неће.. Ваввоншше звона. То се погреб креће:

За сандуком мајке деца суве роне

Ветар дува, звона прекидано звоне.

Престала су звона п ветар ће стати. Снег једнако веје, већ неколко сати. Једва сбне једне прођоше кроз село Господар, кочија, све ] у њима бело. Тешко коњи прте, попала их пена. Милпровица, 1903. год.

сео

дан на селу.

Није шала снег је скоро до колена. Утишава с' ветар; све је пусто, мирно Никог нема ко би у тишину дирно Само око трња вране црне лећу

1 тишину каткад с гракањем покрећу.

Смркава се веће, а три тек је сата

По авлији сусед ужурбо се Мата. Намирује марву, час по па потрчи

Иза тога ђерам замрзнут зацврчи.

То он поји марву. Чупа, носи сено

А псето га грдно свуда прати верно. · Затим ће по свуда авлију обићи

И озебо, весо у избу унићи,

До прага га зељов допратио стари,

Па у кујну леже, где с пећ сламом жари.

Ето се и попа са погреба врати

Стара ће га поша једва дочекати.

Отреса са њега снег пред кућом вани, Уздшше ш пшта: »Како спротани 2«

А духовник седи, тек руком одмане: „Внаш како је деци кад мајку сахране!« Кад је готов бпо, он у собу клеца, Ладни зрак са поља топлоту просеца. Уморан је јако, скидати се стаде

А лед му се крави с бркова, са браде!

Попадија стара, остала је вани

Да помузе краву, живину нахрани. Погурена стара, препуна доброте

Па дубок јој уздах из груди се оте: »Милостиви Боже,« шашну »ти ублажи ЖКалост, бедну децу утехом оснажи!« (нег сад ено мете, па тим се загрева За час јој по лицу задовољство с" лева Снег одгрће, па ће препуна милине »Унучадма мојим гле, радости њине!«

Попустпо ветар, само још снег веје.

А врапци се мали завлаче под стреје. Голубови дивно смирили се, ћуте.

Ваљада за ноћас мраз велики слуте!

Из димњака дим се дими ко никада,

Па са снегом скупа по врх крова пада. Још за који часак, па све ће да е' смири, И над целим селом мрак ће да с' рашири. Пахуљице крупне слажу с' на тенане, Као да ће цело село да сахране. Предраг.