Босанска вила

Бр. 2.

1908. БОСАНСКА ВИЛА 1908.

Стр: 21

недјељом рано отворити дућан и пазарити који грош, него ићи у цркву. Он никако није ни волио ићи куд на другу страну, осим дућана. Чинило му се, да ће му, за то вријеме, све муштерије отићи другоме .,. А то ни по што не би допустио, јер је муштерије волио необично, нарочито њихове новце.

Новаца је, свакако, имао прилично.

Поворили су да оп могао купити пи шест оваких дућана ш одмах исплатити, само кад би хтио. А говоршли су и то, да новце крије »ко змија ноге« и да се свакоме куне, како их нема.

()н се п у томе разликовао од старога Вуке, што није пушто. Говорио је, да је грехота гледати своје паре, како пред очима горе. Срачунао је уз то, да онај, који не пуши, уштеди 400. гроша тодитиње више од онога, који пуши. А Тодор је знао пат јеншти паре т 400 гроша, у његовим очима, био је читаљ скапитале ... Он није волио видјети ни другога да пуно троши. Радије је по сто пута опростио свакоме да опсује чуда, него ли да потроши грош узалудно. На млађи свијет највише се ради тога љутио.. (С тога нит он, као ни Вуко, није се дружио с њима иу томе су били потпуно једнаки.

Ш.

Вуко је, сједећи у дубану, опазио онај лијепи чибук. Запе му око за такум и оне ките, при врху. И човјек као да се помамш. Обуве га нека чежња, шта ли... Нешто као да га гурну у леђа, диже га пи он скочи као младић какав. Баци цигар, што га је пушио, у крај, отурш часловац са крила и, у два корака, створш се пред дућаном Тодоровим.

— Ако ти није што мрско, да видим тај чибук! — викну.

— Није, брате, — одговори Тодор. — А што ће ми бити мрско, кад је ствар на продају 2

И пружи чибук. |

- Вуко га дохвати, али не рукама, него само врхо-

вима прстију: палца пи кажипрста, као да узима све--

тињу какву, па се боји да је не упрља... Погледа га..: И лијепо му се поче развлачити лице и неки блажен израз искрену на њему“... Поче га окретати, завиривати му шаре... Најпослије принесе ћелубар устима пи пухну, да окуша: је ли добро проврћен 2...

— Е, брате, ово је красота једна! — викпу. ()во је, онако што се каже, тосподски .-. Кад га чојек запали, ћепф је један, па, бпва, „ем га пшјем, ем га аттикујем« ...

— Богме тако је, јес! за фипога чојека, а није за свакога...

Вуко опет погледа у чибук и опет се осмјехну,

—- потврди Тодор. = То и

—- (ве ме нешто вуче да запалим, = рече. = Да потегнем само три дима из њега... А ти га купи! — дочека Тодор. — Стисни срце

и прегори зањ коју пару, па пуши колико ти драго... ЏПијевац затресе крилима, па са Тодорова ра-

мена прелети на Вукино. Поче тапкати по њему... Вуко то не осјети... Да му је, случајно, читав во пао, ни тада не би осјетио, толико је био забављен равгледањем чибука. |

|, данаске га купит нећу, — рече. — Петак је, а то је у мене баксуз дан... Остави га на страну п никоме немој продавати ... Сјутра ћу доћ', па ћемо се лијепо погодит ко људи... Ни ти нећеш бил" скуп, а ни ја нећу цекљанити, па ћемо се лијепо погоди...

— Добро, — одговори Тодор, остављајући чибук у страну. — Нек' ти је са срећом, тамам нека буде ПРВОЈ.

Вуко се хтједе вратити у дућан и сјести на своје мјесто... Није могао!... Нешто га је задржавало пред дућаном ... Стао је, метнуо руке у џепове п онако преко ока, гледао у чибук... Гледао бп га п отворено, али се стидио од Тодора и бојао се, да му та због тога, скупље не зацијени. И, што га је вшше гледао, све га је више жеља вукла, да га опет у руке узме п да га добро огледа...

Кад је, у вече, дошао кући, већ није могао ћутати ... Осјетио је, као да га нешто, у прсима, притискује и као да би му лакше било, ако још некоме пскаже своју нову жељу. А коме би другоме казао, ако не жени 2... Е

= Ех, бона не била, да си данас видјела један чибук, поче, — чудо!... Да га узмеш, сједнеш, запалшш, па да умрешт...

_— А што ја да запалим, кад ја и не путим,

—- рече она. — Нијесам ја не знам каква, па да пушшим · . |

— Не говорим ја о теби, него о себи, — љутито рече Вуко. — О теби не говори нико!... Видио

ја данас лијеп чибук, па ме повукла жеља, да запалим на њ... А не внаш какав је то чибук!... Да само. видиш какав му је такум, па какве су му ките, па како ли је пшаран!...

—_ А-а п велика. је жега била ! — зијевну жена.

Вуко се мало намргоди п застаде. Као да је равмшшљао: Хоће ли даље говорити или неће 2

= Кад сам га угледо, — настави ипак, нешто му у срцу штрецну... Било ми је, вала, готово, псто 'нако, ко кад сам први пут видио пере ке | скочио сам, па га пеко да видим... Држо сам га шу рукама ш лијепо огледо са сваке стране -. Ама је чибук!... Чини миш се, кад би мој био, да се не бш ни по што расто ењим... Дође ми неко, па ми вели: »продај ми га!« »Јок«, велим ја... »Ама даћу ти ја пара пуно!«... »Ама нећу ти ја ни пара!«... Имам духана ко што га нико нема... Још само да ми је чибук, па више ништа не бих желио...

Жеена му је спавала, а он је још говорио. Опазпо је да спава, па ипак је говорио. Говорио је сам себи, а одговора никаква није ни тражио...