Босанска вила

1908. БОСАНСКА ВИЛА 1908.

Стр. 28 Бр“ а.

Те вечери очитао је мало повечерје, а требало Вуко отвори очи п пробуди се.

је очитати велико. Преварио се!... Заборавио је чак Погледа по соби, — свуда мрак. Нити има чи-

и да се свуче како треба и заспао је у антерији... бука ни дима, ип такума... Прокомета. раменима п Ни у сну није бло миран. запали кресавицу. Узе свој велики сахат. — онај Копрцао се, бацакао, говорио свашта. старински сахат. са четири поклопца, што сличи ругт Чак пи енпјевао о чибуку ... Као дошао Тодор, чијем јајету, — п отвори га, да види, које је доба 2...

па му га продао јефтино. Вели: »Комтија си ми, па _Бијаше управо сахат по попоћи.

ето ти га, кад ти је тако у срцу... И као он за- — Боже мој, шта је ово са мном — као за-

палио ... Потегао први дим и испустио... И није то, да мирише духан, као што је до сада мирисао, него чудесно, особито!... Чак ни дим не ковитла се онако као прије, него се вијуга попут змије п као псписује нека слова... За тим и сам чибук као да се претвори у змију и поче се вијугати. Лијепо поче гамизати, извлачити се из Вукиних рука. Само још ћилибарски такум што је остао миран п жути се, као п прије...

себе.

И окрену се према иконама п прекрети се.

— Слава оцу и сину п сјатоме дуку пш њиње и присно и вавијек вјеков, амин... Боже ми помози п помилуј јако раба својего...

пита сам

Па, чисто завидљиво, погледа. у жену како спава, = Благо теби! — уздахну. — Благо теби када не мислиш ншшта!

И опет леже, (Наставиће се.)

РДЛУ

Виђење.

внај, мој дух је увјек поред тебе

И, можда, ко лахор некад тип се јави И твоје меке омплује власи —

Па са погледима очију ти плави

0:

(е

Умпре негдје на широком мору Џ, као галеб у сред вала пада..... Док грдно сунце на рубу небеса Зјечности своју букти жртву тада...

0, да ли мислиш, можда, у том трену: Далеко негде, куд тону висине,

Да има неко, који с болом јеца

И са сузама изговара ти име.

ове

" Споразумјели се.

Е]отепсе Мопфаотету.

ћеузтт, 25. нов. 1902.

Јаков Р. Шантић.

(С енглеског превела Митра Морачипа.

ошто сам био једини род своје сестре, пошаљем по лорда Вордлоа да говорим с њим о томе. У току разговора оба смо спомињали прошлост. Некако тада изби истина на површину п ја први пут докучих да су обоје били жртва завјере мога оца п старог Линдсеја. Сам лорд Вордло сумњао је п свакако тумачио ту ствар, док се није вратио у Енглеску. Госпођа Линдсеј каже да он није пмао ни појма о томе ко му је наметнуо оно именовање пи за што. Он каже: »Ми смо обоје увршјеђени у један мах«. Обоје смо опазили да се варамо, мислећи да мари једно за друго: Она је судила по томе што сам примио нову дужност, не казавшш јој ништа п отишао из Лондона — и не опростивши се с њом. Ја сам опет судио по ономе што ми је казао господин Линдсеј. Она

(Наставак,)

је, вели, молила оца да је одведе из вароши. Ја сам увријеђен оставио Енглеску. Глас о њеној брзој удајн, утврдио је моју сумњу да је она вољела Линдсеја, а не мене. Можда, јој је требало еве објаснити, али ја се нијесам могао толико понизити да кога врп-= јеђам јер сам сумњао да бп јој било жао на ме, па да бих тако учинио вште штете него корпети. Најпошље он јој је постао муж. Можда се-у брачном животу п владао тако, да јој је залијечио све раније увреде, па ми је било жао потамњети његов: спомен“. Послије овог разговора опет сам пшсао сестри п све јој испричао. Бојао сам се да би јој — тешко пала ријеч очух, — а могла јој је сметати пи луда идеја вјерности спомену покојног мужа, ма да не би требала остати вјерна ономе, ко је тако унесерећио. Још сам увидио, да је лорд Вордло, прећутавши истину,