Босанска вила

1908. БОСАНСКА ВИЛА 1903.

Бр. 2.

_ Стр. 30

Цецилијом се није толико дичио. Била је живахно, "мало створење, врло стидљива п плашљива, али кад су сами, ћеретала би сасвим слободно, не бојећи се његова задиркивања. Много је подраживао. Често би је изненада зграбио.

» Чуо сам, да пјеваш јутрос Цецилија 2«

»Ја, тата =«

»Каква је оно била галама под мојим прозором 2«

»Галама, тата Ја нијесам ништа чула. А, да, стари је магарац рикао и то је све«.

»А ја сам мислио да је који од твојих рођака«. И поред таке шале и задпркивања, вољеле су га обје, особито Цецилија.

Вазда су се радовале, кад би дошао у њихову собу, или кад би их повео у шетњу. То им је ублажавало досаду у школској соби.

Да наставим причање о пуковнику Мидлтону, који бијетше, како рекосмо, врло чудновата карактера.

Он се никад није мучио око својих ствари, него

волио је водити бриту о туђем послу. Велику је пажњу полагао ономе, што се тицало његове једине сестре, госпође Линдсеј, чија је удаја изазвала у његову срцу особито задовољство. Она је била много млађа од њега, тако 'да је држао као дијете. Обудовила је такође врло млада, оставши са јединцем сином, нашљедником великог имања. Ко је год чуо пуковника Мидлтона како говори о жалосном положају жене, остављене без помоћи, савјета и надзора мужа, не би никад помислио, да је његовој жени врло добро без свега тога.

Кад му је сестра долазила у варош: провео би с њом много својих беспослених часова. Расправљао би о управи имања, 0 васпитању дјеце, а ту га је она познавала као праву незналицу. Ипак га је— што

је допуштала доброта и мудрост — стрпљиво селушала,

и била му благодарна, што се толико брине за њуи њеног сина, радећи и даље по својој увиђавности, Опијен том благошћу и учтивошћу, растао би се с њом, ласкајући себи да је мудар, јер је упутио на добро. Много би времена прошло док би опазио, да сестра није примила ни један његов савјет. Она би "вазда наваљивала да дијете пошље у школу. То је

хтјела учинити и прије него је изашло из сукњице. .

Сад је Мервин Линдсеј велики деран, у капуту ш пантолама. -

Пуковник Мидлтон, није само ради савјета волио сједити са сестром у салону. Он јењу искрено волио. Код ње је опазио нешто, што није било у његовој

кући. Ту је царовао мир и спокојство, налазио је.

неки чар у њеном разговору и то га је привлачило. Све је у тој кули мило, слатко, неусиљено. Није било никад буке. А код његове куће и ако су дјеца одвојена, п поред особите дисциплине над њима, п поред свију правила и уредаба, увијек је било галаме и хуке. Ни сама гђа Мидлтон није била мирна. Увијек је викала на слугу, просјака, или које дијете. Никад

није дуго сједила на једном мјесту. Тумарала је из собе у собу, уз басамаке низ басамаке, писала би– љешке, отпремала поруџбине, или иримала пакете. И ако се није ништа мијешала у дјечије лекције, и ако је била домаћица“ само по имену, опет је увијек нешто трондала о свему томе.

Његова сестра сама је учила свога сина, управ=

_ љала кућом, дописивала се са управником добара п

пазила увијек што он говори и пише. Док је код његове куће жена забрањивала дјеци у салон и међу родитеље, код сестре је било све напротив. Он је Матдалену вазда затјецао заједно са дјететом. Малић или сједи на њеном крилу, а:она му нешто чита, или — ако је она у послу, малић вуче колица по соби. Никад се није могао потужити да му смета дијете, јер чим би Магдалена опавила, да брат жели говорити на само с њом, послала би га у другу собу и то лијепим и благим ријечима. Пуковник Мидлтон врло је волио дјечака. А п био је тако лијепо и весело дершште п тако отворен и слободан. У разговору сладак, а умиљат као јање. Пуковник Мидлтон чудио се што је држање Мервиново друкчије него у његове дјеце. Па п улавак у собу био му је друк= чији. Мервин је вазда улазио весело поскакујући, увјерен да је добро дошао. Његова појава изазвала је задовољство код свакога. Он је бпо срећан уза своју мајку п мислио, да је свак срећан ко га види; као сваки, који у животу познаје само љубав, а ту љубав очекује од свакога. Пуковник Мидлтон волио га је гледати пи у игри. Мервин би пиљпо у своја колица, као да су.столице биле прави коњи, а пантљика, с материна врата п комад канафе, прави дизгини и бич од најбољег ременара у Лондону. Пуковник Мидлтон. често је завидио дјетињој бујној фантазији, Од једном би Мервин озбиљно викнуо ујаку: »Овај се коњ плахо бацака! Али не бојте се, ја ћу га умприти«. |

- Често га је ујак задпркивао, као и Цецилију, но он му је враћао мило за драго.

Разумије се, све је ово било прије почетка ове приповијетке. Сад је Мервин велики, но љубав ујакова, остала је иста. И сад је видио разлику ивмеђу њега, и своје дјеце, али не знађаше узрока. Није му никад пало на памет да успореди систем васпитања своје жене и своје сестре. Увијек је држао да жена има, право. Због своје немарности, није волио деверати в дјецом, него је све остављао својој жени.

Пуковник је остао мало прије на басамацима, мислећи шта ће радити. Ту му падне на памет, да су ћерке можда свршиле лекције, па би их могао извести у шетњу. Отрчи горе до дјечје собе и звизне. Нико се не јави. — Он понови. Мало затим отворшше се врата п чу се дјетињи глас:

»Ко то. звижди 2« »Ја сам Дили-Били: ходи овамо !«