Босанска вила
Стр. 92 - – :
чињемо схваћати, бар донекле, важност и велику
вриједност тих ријечи. Ми тим ријечима дајемо и шире значење, јер учамо да не самб конкретна лич= ност (појединачна особа) треба напора и труда, да _ себе што боље позна, него и равне друштвене пјелине, групе људи, друштво људско, које носи опште име народ, треба да ради на своме познању и јасном
опредјељењу својих задаћа, својих права и дуже.
ности.
Баш с тога ми и видимо живу журбу и грозни= чаво усиљавање код великих и мањих народа да
открију и изнађу права средства, помоћу којих ће.
ударити најсигурнији темељ своме опстанку, напретку и бољој будућности. 2 Е
И ми Срби прије сто година стали смо озбиљније размишљати о свом положају и са више енергије радити на осигурању свога националнога живота. _Већ данас ми имамо многе културне и политичке
тековине, које нам служе као највиднији доказ и.
свједочанство, да смо и ми кадри и стварати и подизати, само кад смо загријани за једно дјело и кад имамо довољно будне свијести, која нас око каквог "народног дјела. прикупи и групише. -
Књига прослављеног нашег научењака г. Стојана.
Новаковића. »Васкрс државе српске« са свим развговјетно прича нам о великим дјелима и подвизима скорашњих наших предака. Сто година ге врло кратак размак у животу једнога народа, али поред те крат= коће народ је кадар у том времену много што шта _ створити и. подигнути, што ће служити доцнијим __ покољењима, као поуздано оружје у одбрани народног имена, среће и опстанка. БА
(на Ал. као- и све друго тако и напредак и јачи полет у животу свакога народа има своје полазне тачке. Тако полазна тачка оних политичких и кул"турних успјеха, до којих је дошла краљевина Србија у току Х!Х. стољећа, датира се од првог српског устанка 1804. године. Устанак под кнезом Милошем 1815. год. ужегао се од варнице онога огња, што га је запалио велики Карађорђе са његовијем друговима. у души српскога народа. Тај огањ био је само пригушен кобне 1813. год. а никако угушен. С тим Новаковић никако није хтио умањити славу и заслуге Милошеве у подизању нове:државе српске. -
_ Новаковић се није хтио с тим задовољити, да
само. исприча шта је Србе приморало да се лате
· оружја, па да се боре противу зулумћара, који бијаху устали да помлате и остране све оне Србе, за које
су знали да би могли повести народ у бој противу
несносног насиља и неправде. Он се у свом дјелу обазире на политичке прилике уоп Европи. И ми, читајући то, увиђамо да постоји ана_логон између политичких прилика европских тадаш=
њег и данашњег стања у Европи. И тад је Русија
"стајала у споразуму с: Аустријом у погледу на турску царевину и балканске ствари, Тек 1807. године цар _ Александар 1. раскида споразум с Аустријом и еклапа, уговор с Наполеоном првим, дакле с Француском.
Русија и у- то вријеме била је заплетена у рат, ако.
не с Јапаном, о ком се у то вријеме у Европи није водила никаква брига, а оно с Турском. Рат међу. Русијом и Турском протезао се од 1806. па све до 1812. кад је закључен Букурешки мир. Ми ово наџоменусмо само. тога ради, да се види како је Русија у то-вријеме, премда не располагаше ни са једном
5
ште у читавој
Бр. 5. трећином данашње силе, успркос што је водила борбу са Турском пуних 6 година, ипак била, кадра побиједити Наполеона првог, кад је овај навалио на њу са силвом војском 1812.—1818. године, идући ва тим, да је сатаре, као што је већ био сатро и под своју | власт потчинио толике друге државе европске. Ну, мјесто он Русију, Русија је њега сломила и ослободила. је Европу од овога силног деспота.
(Срби побунивши се противу Турака и ступивши у черавну борбу са тако јаким непријатељем, као што је турска царевина у то вријеме, не нађоше ни
код једне европске државе помоћи осим братске нам
Русије. Ша и сама Русија у почетку срџске буне, није помагала (Србе. Тек доцније кад су Срби својом ратоборношћу чуда починили, Русија им је притекла. у помоћ и то са врло скромним силама. Русија је гледала да користи Србима више дипломатским путем. Она се заувимала за српску ствар код порте преко својих амбасадора, (посланика) у Цариграду. И Србија заиста не би дочекала 1818. годину, да није најезда Наполеонова, који прекрши уговор склопљен
са Русијом у Тилвиту 1807. год, присилила Русију, да се ма под каквим погодбама измири са Турском и да сву своју војну силу окрене противу Наполеона и његових паклених смјерова, да и ту словенску државу покори и прегази, као што бијаше покорио. и прегавио Њемачку, Аустрију, Шпанију и Италију. Гледајући опасност која јој грозаше, Русија није имала. кад старати се о Србији, већ је остави да се сама разрачунава са Турском. Букурешки мир показује да.
је Турска једва чекала да јој се Русија скине с врата. и да се зашлете у рат е Наполеоном, како би могла: свом својом силом грунути на Србију, сломити је и опет потчинити под свој јарам Она је то и пос-
_-тигла. Србија изморена дугогодишњим ратовањем,
покрај свега свога јунаштва, не би кадра сузбити турску силу и тако сачувати своју независност. Србија послије деветогодишњег херојског војевања подлеже чебројеној сили непријатељској, Карађорђе и многе. друге војводе падају у малодушност, напуштају Турцима преплављену вемљу и бјеже у туђину. >
Новаковић у својој књизи расправља и о уредбама што су завођене у Карађорђевој Србији. Он _истиче и зађевице, које се породише међу Карађорђем и његовим војводама, од којих су неки ишли за. тим, да моћ врховног вожда што више поткусе и скрате. И Карађорђе је имао својих присталица, од. којих је најглавнији био Младен Миловановић, чији рад Новаковић у свему не одобрава. Новаковић је
_ објективан писац. Од наших литерарних радника мало.
их је, који би знали онако правилно као он процјењивати ствари и личности. Џа ипак кад је испитао. око чега су ве гложиле и трле све српске војводе у првом устанку, и то у оном мучном моменту, кад у Србији, која се тек засниваше, још ништа није било. стално и сређено, ни он се није могао уздржати а да не искаже овај оштар и праведан суд: »Међу брпским старешинама било је детињске напраситости:
и свађања и за најмање ствари.«
У књизи »Васкре државе српске« и то је истакнуто како је српски народ још у почетку ХЛ. стољећа играо у међународном концерту доста значајну улогу. Већ у то вријеме (у првом устанку) по-
_ јављује се ривалство, ради, Србије међу Аустријом и.
Рувијом. У Бечу страхују да Рубија, утврдивши свој