Босанска вила

а 1904. БОСАНСКА ВИЛА 1904.

Стр. 91

сакри у дирек. Одатле није никако излазила, а јела је храну, што је спремљена у диреку. Отац је тражио али је вије могао наћи. Опда рече љутито: »Кад нема ње, не треба ни њезин дирек!«, па га баци у море. Тако је дирек пливао неколико дана, а она у њему. У том напшђе царевић, возећи се с пратњом у лађи, па кад опази дирек, допане му се те заповједи да га ухвате п изнесу на лађу. Кад је дошао кући, постави га у своју собу. У вече, прије него што је царевић дошао у собу, донесоше му слуге вечеру. Дјевојка се полако извуче из дирека, па му поједе вечеру. Кад је дошао царевић кући, а оно неко појео његову вечеру! Врло се зачуди, па смисли, да другу ноћ пази, неће ли кога ухватити, да улази у његову собу. Другу ноћ остави вечеру, па легне и учини се да спава. Али га сан превари и он заспи, а кад се прену, опет му нема вечере! Трећу ноћ је овбиља пазио, те сад није заспао. Кад би у неко доба, дјевојка изиђе из дирека, па пође вечери. Царевић скочи, па је ухвати и упшта: »Казуј, ко си, ил си вила, пл утвора!« Она му одговори: »Нит сам вила нит утвора, већ дјевојка. Онда му све приповједи, како је побјегла од оца и живјела у диреку. Фул се она допадне царевићу и он је узме за жену. Послије годину дана роди му сина зелених руку и златне косе. Али њезин отац не хтједе мировати, него посла ону исту Циганку, да је тражи. Најпослије дочује за њу, да је удата за царева сина, па се довуче до ње“ зине собе и провири унутра. Мати је баш љуљала дијете зелених руку и златне косе, па заспала крај бешике. Шиганка полако уђе у собу, узме нож, па закоље дијете и остави крај њега крвав нож, па побјегне. У том бану у собу царевић, па кад видје заклано дијете и крај њега нож и своју жену, помисли да га је она заклала. Залуду се мати бранила, говорећи како би она могла заклати своје дијете 2 Он

ОДЈЕНЕ И ПРИКАЗИ.

»Васкрс државе српске,« политичко-псторијска студија о првом српском устанку 1804—1813. Написао Стојан Новаковић · Прештампано из »Летописа Матице Српске«. У Новом Саду 1904. Штампарија српске књижаре Браће М. Поповића. Цијена 2. динара, или 2 кр.

Задаћа свакога народа могла би се опредијелити у двије кратке ријечи: да товна себе. До душе мудрац Сократ кад је изрекао те ријечи, »познај себе«, мислио је само ва појединце и оп је тражио од појединаца да себе познаду, да правилно схвате свој људски позив и задаћу, да вјерно изуче и открију своје уну"тарње (духовне) тежње и наклоности — јер само

нареди те јој ископају очи, па је одведу пред једну пећину, крај бунара, а мртво дијете јој метну на крило. Још јој додаду у руке конопац, који је водио до бунара, да се умједне напити воде, кад ожедни. Од куће јој је слао јело, да не умре од глади. Тако се она патила равна четири мјесеца. У том долете двије тичурине, па се почну кљувати, да им је перје падало. Једна тичурина рече другој: »да ова жена сад умије наћи наша два пера, била би сретна. Чим би једним пером превукла преко својих очију, одмах би прогледала. А кад би другим пером махнула своме дјетету по врату, оно би одмах оживјело.« Чује то она жена, па кад птице одлетјеше, поче тражити њихова пера. Нађе их, па учини како су птице казале и збиља она прогледа, а дијете оживи. Онда пође с дјететом по шуми и угледа некакву кућу, а у њој гори ватра. Кад уђе у кућу, нађе бабу, гдје пече колаче. Назове јој бога, па је замоли, да је прими на конак. Баба је радо прими и устави да код ње остане. Тако је она остала с дјететом више година код бабе. — Царевић, чија је била она жена, идући по шуми и ловећи, наиђе једном близу оне куће, у којој је била његова жена, па опази пред кућом дијете, како се игра с дрвеним коњем. Кад је дијете повело коња, да га напоји, упшта га царевић: »Како може дрвени коњ пити воде 2« а дијете му одговори: »А како може мати заклати своје дијете 2« Кад је то чуо царевић, покаје се шта је урадио, те уђе у колибу, да потражи своју жену. Онда је поведе са собом, а баби даде доста новаца. Чим је дошао у свој град нареди, те нађоше ону Циганку, па је посјекоше. Послије неколико година умрије му отац, а он наслиједи његово царство, те су њих двоје још дуго, сретно и задовољно живјели.

У Бихаћу 20. фебруара. 1904.

Прибиљежио: Јово Илић, учитељ.

тако моћи ће доћи до правилнога и јаснога суда о своме животу и циљу, коме су дужни као разумни и свјесни људски створови грести и постојано се приближивати. :

У вријеме Сократово било је мало људи, којима би значај ријечи »познај себе«, био довољно разумљив. Народ јелински премда се бијаше уто вријеме уздигао до високог ступња културе, ипак још не бијаше толико сазрио, да би могао у свему и како ваља испуњавати узвишене законе праве човјечности п чисте врлине. Сократова изрека »познај себе« тек са. прогресом људске просвјете добива своју праву цијену; тек ми, које двије хиљаде и још неколико стотина година раставља од Сократова времена, по-