Босанска вила

1904. БОСАНСКА ВИЛА 1904.

Стр. 98

уплив у Србији, не сузбије на тај начин екстензивну аустријску политику на Балкански полуострв и да не завлада Цариградом. С тога су се аустријски политичари заносили мишљу да Србију окупирају, или ако не то, а оно бар да аустријска војска посједне оне тврђаве, које Срби отеше од Турака витешки им са великим жртвама. Метерник, доцнији канцелар аустријски, био је за вријеме трајања српског устанка, посланик аустријски у Паризу, одакле је савјетовао бечку владу: нека не допусти да искључиво руски уплив завлада у Србији.

У данима озбиљне и велике кризе сам се Карађорђе обраћао Аустрији и Француској. Тако послије несретног ратовања од 1809. год. Карађорђе се обраћао у Беч и Париз, молећи и једну и другу владу, да узме Србију у протекторат. Аустрија је 1810. и формално понуђена да узме српске градове, јали се она није тим користила, пошто је и у самој њоју то вријеме, ушљед удараца које јој зададе Наполеон, владала нека политичка лабавост и расклиматаност. Наполеон се није користио Карађорђевом понудом вбог тога, »јер Србија није могла нигдје ући у његове завојевачке рачуне.«

По Новаковићевом правилном излагању политика европска у опште за вријеме трајања првог српског устанка, била је колебљива и нестална. Међу главним европским државима час се склапају а час руше уговори и споразуми. Русија с Аустријом прекида споразумну акцију у Турској, па се дружи с Наполеоном; послије кратке паузе времена Наполеон крши уговор са Русијом, па се дружи са Прајском Аустријом; Инглеска, Аустрија и Турска стварају договор, с којим су ради да поремете планове руске политике. Дошста у својој књизи наш филовоф-историчар доста је јасно Па о тио шта значи политичка, тотареба.

Као и сва друга тако и ово научно дјело нашег великог мислиоца за нас је од неоцијењене вриједности. Ми смо истакли у уводу овог реферата, који не присваја себи потпуност, да је нужно једном народу, који хоће да живи и да се свјесно бори за свој опстанак, за своје народно трајање и напредак, да позна себе. Један народ најприје ће доћи до самопознања, ако буде правилно оцјењивао и врлинеџ гријехове својих предака. У Новаковићевој књизи »Васкре државе српске« сваки ће Србин наћи дивне поуке о својим претцима; ту су истакнуте врлине наших предака тако маркантно, топло и привлачно, да ће изазвати код сваког Србина, који ту књигу ушчита, народни понос и дивљење. Али и недостаци и погрјешке, због којих су наши претци морали често сносити и трпљети разне незгоде и искушења, изнијети су у тој књизи сасвим јасно, што је по нас само од користи; јер сазнајемо од чега нам се ваља чувати, ако смо ради да избјегнемо она страдања, што су их наши претци подносили.

Карактер народни постојано се израђује и прерађује. Што више Срби буду долавили до свијести о својим задаћама и дужностима, о свом заједничком позиву и раду, у толико ће и њихов народни карактер бити челичнији и савршенији. Шта је то народна задаћа, право, дужност, позив, мисија и духовна заједница и зближеност у авиовата =— о свему томе ми се поучавамо искуством и! литературом. И Новаковићева је књига један богат и трајан прилог

за нашу општу поуку и народно самопознање. Нека је топло препоручена сваком Србину !

Сарајево. К. Мајкић.

„Босанке“, приповијетке Михајла Милановића. Сарајево, прва српска штампарија Ристе Ј. Савића, 1908. Цијена 2 круне.

Нагло растење новије српске лирике и приповијетке изгледа ми врло опасно по српску литературу. Шјесници и приповједачи ничу код нас као печурке.

Ваљало би и код нас једанпут темељно очистити лштерарну њиву од тих печурака, јер поред њих изумиру и прави литерарни цвјетићи.

Требало би у Српству створити један закон да се за десет година не смије одштампати ни једна рђава, глупа, досадна нити тричава књига, јер ако шп даље устраје одштампавање рђавих књига као што то данас бива, за коју годину пеће се наћи Орбина, који ће купшти књигу српског пјесника или приповједача. Да је код нас већ постојао такав литерарни закон, не би заиста угледале свијета ни »Босанке« Михајла Милановића.

Шта мислите г. Милановићу, шта је то приповједач 2

Држите ли, да је то човјек, који у мјесто дау својој књижари продаје добре књиге, он сам пише којекакве глупости. Оно што сте Ви у »Босанкама написали, кадар је написати и сваки гимназиста, који још не познаје добро српску синтаксу и граматику, као ни Ви сами.

Али ја не сматрам сваку работу за приповијетку.

Приповијетку није кадар написати свако пискарало, јер за праву приповијетку треба дара и врло млого спреме, а Ви немате ни трунке дара нити. спреме.

Но држим, да не треба толико Вас осуђивати за одштампавање тако рђаве књиге, као што су Ваше »Босанке«, него Вашег учитеља г. Светозара Ћоровића, од кога сте Ви то научили. Г. Ћоровића размазила је српска критика и допустила му, да одштампава све и што ваља и што не ваља, па што је допуштено г. Ћоровићу, држите, да може бпти допуштено п Вама.

И зашто т. Милановићу у опште Ви и пишете приповијетке 2

Ви не пишете можда из неке потребе, да испричате свијету оно, што Вас је једног тренутка развеселило, разњежило, растужило, насмијало, Ви не познајете тако срећних тренутака, него Ви као и г. Ћоровић пишете приповијетке из дуга времена. У приповијеткама. Ви се не бавите својим рођеним ја, Ви не анализирате своју душу, своје осјећаје, а нијесте никакав посматрач. Ви нијесте кадри добро, оштро посматрати свијет, један догађај, једну човјечију душу, а нијесте кадри ни оно што сте чули и видјели, умјетнички приказати. Даље, Ви немате добрих описа, Вашим приповијеткама недостаје форма, Ви немате свој начин писања и т.д.ит.д.

Као што видите г. Милановићу, Ви имате доста погрјешака, али ја бих Вам све те погрјешке опро-_ стио, кад не би било само једне кардиналне погрјешке,