Босанска вила

Бр 5.

1904. БОСАНСКА ВИЛА 1904.

Стр. 95

и то на пољу афоризама. Но у колико се у овим афоризмима огледа дубок поглед на људе и свијет, ипак и кроз њих се смијеши стара шаљивчина, Ми Бемо овдје изнијети на углед неколико његових таких хумористичких афоризама. Ево их: |

Живјети значи трпјети. И сам извор хумора није радост већ бол. Због тога и нема хумора на небу.

Вика још не значи ништа. Често гаче једна патка, која је тек само једно јаје снијела, као да је планету мјесец донијела на свијет.

Културно човјечанство има три непроцјењива. добра, за која не може довољно Богу захвалити: слободу говора, слободу савјести — и мудрост, да се ни једном од тих слобода не послужи

Будимо захвални глупацима! Да њих није, не би никад ми паметнији могли напријед.

Мало је ствари које су несносније и које су у стању више наједити нас, него што може учинити добар примјер. С—ов.

Њемачка.

Шилерова стогодишњица. До године 9. маја јесте дан смрти Шилерове. Ту прилику употребиће Нијемци да захвале овом великану на књижевном пољу, који је данас, уз Гетеа, прва величина у њемачкој књижевности. За ту свечаност спрема се монументално издање цјелокупних дјела Шилерових, какво још нијесу доживјела. Липрске пјесме у овом новом издању изаћи ће у другом распореду, него што се до данас то чинило и то по задњој жељи самога пјесника, и по распореду, као што га је он замишљао. На коментару за поједина дјела раде најбољи њемачки литерарни историчари у Њемачкој, Аустрији и Швајцарској, међу њима др. Јакоб Минор, професор германистике на бечкој универзи, даље професор Оскар Валцел, чувени литерарни историчар за германистику и др. Свака свеска имаће увод и многе коментаре, да ће тиме бити разумљив читав Шилер за све слојеве. Нека би нам ово послужило за примјер шта би и ми требали урадити. Стогодишњица наших највећих пјесника Његоша и Милутиновића прошла је, а није се повела озбиљна ријеч о критичком издању њихових дјела. Џа и многи наши други пјесници и књижевници залуд чекају на своје коментатаре и систематско издање својих дјела. Наши најбољи пјесници не доживљују цјецокупних издања својих дјела, док у других народа издања дјела такових пјесника износи преко стотине. Треба се само сјетити како су Војислављеве пјесме доживјеле траљаво прво издање, а многи наши пјесници и књижевници нијесу ни доживјели издања својих цјелокупних дјела. Не лежи ли у томе узрок, да наша публика остаје све више индиферентна за српску књигу, од чега у првом реду пате наши књижевници, па српска књижевност. Тете ш десценденл тиворија. Једно од најпнтересантнијих пштања, које интересује њемачке литерарне историчаре јесте: како стоји велики њемачки пјесник и филозоф Гете према десцеденц-теорији. Некоји држе Гетеа поред Ламарка и Дарвина за једног од три духовна оца теорије развића. (во мишљење заступа њемачки филозоф Хекел. Но у новије доба чују се и други гласови, који заступају са резервом мишљење, да је Гете био чврсто увјерен о развићу у органском, свијету, као што то Хекел тврди. У овај

спор умијешао се један позвани, филозоф Васиљевски, који је сва природословна дјела Гетеа подвргао студији и критици у свом дјелу „Соеће пл] Фе Резседеплећге.“ На основу тих студија изриле Васиљевски од прилике овај суд: И ако се Гете бавио тим проблемом, али Гете није проблем развића систематски развео, нити га разложно обрадио, због тога што је по унутарњем устројству духа све ствари више проматрао са умјетног становишта, него са теоретског; он сетом идејом више бавио као среством за подстрек за смјелим лијетом мисли, и за то идеју развића није ни држао да се даде доказати. Та пдеја је дакле била само срество за пјесничко стварање Гетеу.

ег бећтег пасћ дет Кепаег. Тако се зове једна мала књижица, коју је написала не књижевник женски, већ једно женско чељаде, које у име себе и свога пола износи најинтимније мисли и покрете женске душе, и баца нову перспективу на женско питање. Жеенски писац овог дјела зове се Јпга Мама. У овом свом дјелу развија ова жена ове интимности женске душе. Она вели, да домовина жене није топло огњиште крај мужа, него крај дјетета. У материнству лежи спасење женино. На супрот модерном гледишту нашег друштва, враћа се ова жона старом назору о позиву жене. Ми ћемо овдје шзнијети некоје ријечи њезине. »Најјачи дар женин лежи у материнству. Здрава нарав женина увијек ће поболијевати и трпјети, док се у њој не разријеши матерински нагон... Сувремена жена треба да се оснажи и оздрави у љубави према своме дјетету.« То су ријечи ове жене, која овако снажно умије оцртати унутарњи нагон женског пола, и када будемо имали више оваких искрених ријечи, које ће нам служити као овбиљна дата у рјешавању женског питања, онда нам не ће бити тешко заузети правилно становиште према овом питању, и нећемо сумњати о правом позиву жене. С—0ов

ИЗ ИОЈЕ НЕКАДАШЊЕ УРЕДНИЧКЕ АРХИВЕ. Од Јована Грчића.

(Наставак)

Други, који је те године и сувише прерано отишао Богу на истину и чија ме је смрт потресла до дна душе, био је даровити млади Мостарац Јефтан Р. Шантић, млађи брат честитоме песнику Алекси Р. Шантићу. Јефтана је у лето године 1888. брат му Алекса довео у Нови Сад и поверио га мени, да га преко ферија спремим из латинског језика, како би почетком 1888./9. школске године положио пријемни испшт, те одмах могао поћиу ПЦ. разр. Јефтан је уза своју бистру главу, био и савестан и вредан, те не само да је врло добро положио пријемни испит те прешао у П. разред, него је и на крају те школске године из свију предмета добио врло добру оцену. Такав је онда остао пи у Ш. ТУ. и У. разреду. Све скроз један! У УГ!. је разреду попустио само толико, што је из математике добио »добро«. УП. разр. није довршио. У Извештају о српској великој гимназији у Новом Саду за школску годину 1898./4. на страни 57. стоји, да је због болести остао неиспитап. Брижни му брат Алекса дошао је био још месеца маја те године и одвео је кући пребонога Јефтана, код кога је већ избила била клица суве болести.