Босанска вила

= 102

За тим долази превод с руског језика, » Маљутаа,

Скуратов« у двије књите, па » "Обичаји Вел. Руса.«

Године 1869. јавља бе 6 трвом књигом » Пјесме ': обичаји укупног народа ортеког — обредне пјесме; гд"дине 1870. излази продужење, дрига књига —- »сва-

· тповске тјесме,« а тодине 1876. и тарећа књига. У исто

вријеме јавља се и његов »ТТутотас дјела праве —

Старе — Србије« у три књиге, од којих је прва штампана године 1871., друга одмах године 1872. а трећа године 1877. Пт »Одломци историје Срба

% српски === југословенски = земаља. у Турској (278 Аустрији« изашли су у двије књиге, обје год. 1872.

Овим тога, године 1871. штампана су у Гласнику "Српског Ученог Друштва ХХХ|. и засебно одштампана » Правила св. Шетке Параскеве сртске« (служба). У Гласнику ХХХИЛ. исте године штампана су » Шра= вила ов. Симеуну сртском«, а у Гласнику ХХХУ. » Општи листа« српске патријаршије у Пећи.

Године 1878. израдио је »Историјско-етнографску географску мапу Срба и српеких (југословенских) земаља у Турској и Аустрији а издао је Коста, Атанасков Шуменковић. -

Год. 1881. штампао је књижицу» Манастири.

Год. 1887. штампао је књигу » Српско-турски

рала 1877.—1578. године (одштампана из »Шабачког о

Гласника «).

У »СОрпству< књижевном листу, који је излазио _ године 1886., 1887. и 1888. под уредништвом Милојка. В. Веселиновића, већина је радова Милоша С Милојевића. Његове су рубрике биле: · етнографски, одјељак тутописни, у коме је наставио штампање четврте књиге Путоциса 00 ан грама-

тички, п Т. Д. _У рукопису има још девет књига Лутоти са;

једна (четврта) књига Шјесама ти обичаја, у којој би. било 4000 нигдје нештампаних српских ријечи; по-

веће дјело »Мемањица« и још више стотина табака. равних радова.

Милојевић је | члан Српског усном По

штва, за тим почасни члан Академије Наука, члан

"главног одбора друштва, св. Саве и добротвор, осни=

вач или стални члан више хуманитарних и привредних удружења.

У војним редовима. " Милојевић је о резервни официр и доспио до чина резервног потпуковника,

За своје радове Милојевић је одликован. орде-

нима: таковеким крстом, бијелим орлом, орденом ев. Саве, црвеним крстом, румунским крстом, златном и сребреном медаљом за храброст, медаљом за _рев-=

носну службу, медаљом друштва. св. Саве и ратним У

впоменицама. .

- Овдје бих могао стати, кад би била. _ ријеч (о) једном обичном чиновнику, обичном професору, обич=

ном човјеку. Но Милојевић је био необичан професор,

необичан књижевник, необичан родољуб, необичан

1904 БОСАНСКА ВИЛА 1904. П

"струја, топла струја,

"стане иза других држава, да Јој се не рече:

одјељат историјско

човјек, па ва то Бу се усудити, да коју релем (о) његовим радовима, О његовим заслугама.

Одмах ћу истаћи једну особину, свијетлу 060бину свих радова и његова цијела живота: то је "која струји кров сваку врсту, његових дјела; то је ентузијазам, који оживљава и мртво слово; васкрсава узоре српске; одушевљење, којим је загријана свака ријеч његова за величину врпеку у прошлости, ва славу пјелокупнога Српства у будућности — то је родољубље, необично родољубље; У таквоме одушевљењу он види само свијетле слике још у најдаљој давнини српској; дјела су српских царева и краљева ненадмашна, педостижна; народ је српски имао великана над великанима 06талих народа; он је био и старији и моћнији и напреднији и многобројнији од својих и ближих и даљих сусједа; сваки споменик из српске прошлости био је

величанствен, свака раввалина била је слика, био. је

остатак огромнога манастира, града и осталих свје-

_ дока величине српске. Он је суревњиво чувао сву

славу прошлости српске, освјетљавао напретке српске

и износио на видик све елементе способности народа |

српског, да опет заузме угледно и достојно мјесто међу просвијећеним, мобним народима, европским. Он је то чинио у грозничавом страху да «Србија не зати би неподобна да сама живиш, а камо ли да другоме дајеш живота ..

Обична уму "ово би отпатовање било нејасно,

непојмљиво. Но Милојевић није био човјек обичнога ума; он је знао оно, што смо ми тек послије једне.

деценије и више година могти сазнати; по _видовитости својој, његово је око с врло велике даљине опазило оно, што смо ми могли видјети тек, кад осмо се почели спотицати, по необичној бистрини свога.

ума, он је схватио оно, што ми још ни данас не мо=

жемо поттуно схватити, "не можемо схваљити, па за

"то и данас гријештимо, "страхота гријешимо, да би се Милојевић, када би нешто могао устати, горко заплакао и зажелио да се врати у своју хладну,

_ мрачну раку. –

Милош С. Мој ва, ст сиромашних родитеља, |

док је био ђак биоградске гимназије не само да је

"сиротовао, него у правом смислу и гладовао. Није ни стана имао. Ко зна за оне степенице у згради велике. школе, у којој је до скора била !. биоградска гимнавија — оне степенице, уз које се узлавило у гимна-

зијске учионице на првоме спрату — испод тих

· степеница. становао је; или тамновао гимназиста Ми=

лош С. Милојевић. Он, иначе слабуњава тамнује и гладује, па против тога не ропће, али га вријеђа. неправда, што. се Ђаку Староврбијанцу, Босанцу, Херцеговцу једва даје по који цванцик благо=

здравља,

|

дјејања, докле се Бугарима даје толико благодјејање

да могу безбрижно живјети. Њега то боли, јако боли. Али га још већма боли, кад чује од тих истих · при-