Босанска вила

(У

Бр 6.

вилегованих ђака Бугара како исмијевају све, што је српско, како грде Србију и Србе, како говоре да све оно, што је ваљано у Србији то је бугарско; да су многи јунаци из српскога устанка за ослобођење родом Бугари; да су само два-три округа српска а остала Србија насељена Бугарима и т. д. Све му то вријеђа српске осјећаје, српски понос; а сажаљавање га све више зближује са Србима изван ондашње кнежевине српске.

Јавља се прва књига, а у скоро и друга књига » Пјесама та обичаја.« ( каквом су се радошћу примале те књиге, с каквом се слашћу читале!

Но Милојевић не застаде на томе; његова велика душа не могаше се тиме задовољити; он још више зажеље, да загрли српску браћу у оним »светим српеким земљама да види онај мученички народ српски на његову огњишту, да скупи научну грађу са самих развалина негдашње величине српске. Замисао заиста дрска, нарочито за оно вријеме и оне прилике. 5

И крену се на тај пут само е једним пратиоцем, у одијелу старосрбијанском: чакширама и долами, на коњу под самаром, и наоружан револвером, пшштољем ш дугом пушком.

И ако је Милојевић путовао прерушен, као зоограф (живописац), предузимач, дунђер, те је на неким мјестима ступао у погодбу с општином, да јој живопише или оправи цркву или манастир, ипак је, гдје је било могућно, скидао образину био у истини апостол Српства, проповједник српскога јединства. Успјех бугарске егзархије био је онда у највећем јеку, и он је не само показивао Србима странпутицу, којом су пошли преварени од егзархије, већ је и

проноспо мисао о успостављању српске патријаршије ·

у Џећи, па чак и писмене изјаве или обавезе узимао од појединих залуталих синова српских, пошто их је увјерпо о њиховој заблуди и вратио их Српству. Милош С. Милојевић први је путник, српски научник по Ст. Србији и Маћедонији. Прије њега су само странци путовали и описивали, а ми смо кроз њихове наочаре гледали, упознавали пи проучавали наше класичне српске крајеве, колијевку и гробницу наших светих п силних владара Али су путовања страначка остала туђа и памети и срцу онога српског народа, док је пут Милојевићев био епохалан; њему су сви они, којима се Милојевић јавио, много већи значај, неку тајанственост придавали; у њему су видјели братску везу са слободном Србијом; у Милојевићу су гледали претечу скорога ослобођења п уједињења. »Зар је Милојевић — говорило сеу Гњилану у очи првога ерпско-турскога рата — којш овуда прође прије пет година, заиста баш дошао да запише како пјева Баба-Гаја, Илија Качар и још не знам који! Ја сам био с њим у винограду на ЏПоповици и баш сам га гледао како једе грожђе —- не

1904. БОСАНСКА ВИЛА 1904.

_ оно брдо“...

Стр. 108

као ми, већ узме зрно у уста, повише сок, па кожицу баци. Једе грожђе, а непрестано пита: како се зове како се каже онај поток7... куда води онај пута... п све тако, џа тек климне главом... Колико је кнез (Милан) и колико својих људи преобучених послао, који су с нама јели, пили, ходали и кушали нас, па све на хартију ставили, и они сад тамо у Биограду боље познају и нас и све наше крајеве, него што их ми познајемо, који смо се овдје родили и одрасли«“).

И бугараши су овако сматрали ово путовање и вавпрали од њега, па су за то Милојевића потказали турској власти, и за њим су полетјели телеграми; али је Милојевић био већ прешао плот и одмарао се у слободној кнежевини.

Кад је Милојевић објелоданио своје »Путописе« 1. пи П. ев. и своје »Одломке из историје« (г. 1871. и 1872.) његов је рад у кнежевини Србији пресретнут не само с неповјерењем, већ и с исмијевањем и грдњама. (0 њему се писало, како се појавио један нови научењак, који је пронашао Србе чак и на мјесецу; а његова мапа називана је влашком кецељом.

Милош (0. Милојевић стално је корачао напријед. Он је знао какву снагу имају у народу учитељи и свештеници, а на путу се овоме увјерио, какве су слабе спреме били ови наши апостоли, те је радио на томе, да се оснује нарочита школа, која би спремала, према приликама у Србији под Турцима, пионере српскога ослобођења и уједињења. Та је школа основана у Биограду године 1878. под именом П. одјељ. богословије. У томе заводу предавали су се одабрани предмети гимназијски, педагошки и богословеки с војним вјежбањем. У њему се у млађана срца српских младића из неослобођених крајева улијевало одушевљење за све,што је српско; у њему су се ошштрили и српско перо и српски мач; у њему се живом ријечју великога Србина учило, како да се живи, како да се ради и како да се гине само за Српство. Резултати оваког спремања нијесу су се могли огледати ни у школи, ни у цркви, јер је завод у очи рата затворен; али се видјело на бојноме пољу, како се-ови одушевљени младићи јуначки боре и јуначки гину за идеју која им је у школи проповиједана.

Послије српско-бугарског рата на скупштини је. узакоњено отварање оваквог завода под именом приправне школе, али је тај закон остао неизвршен.

Што је доцније могао сваки увидјети, да је у рукама бугарске пропаганде најјаче оружје бугарска егзархија, ту је опасност предвиђао Милојевић још при оснивању егзархије. За то је он спремао слично оружје, да сузбије бугарску пропаганду, да заштити српски народ у Србији под Турцима од побугаривања. То је била српска црква. (Он је радио на успостављењу српске патријаршије с проширеним границама.

1) „ТТред Косовом“ од Зар. Р. Поповића,