Босанска вила

о 108

1908 БОСАНСКА ВИЛА 1808 |

Али начин, на који је он мислио да се то постигне, колико је оригиналан, толико је и дрзак. При свем том он је био потпуно увјерен, да је било спремљено све за извршење тога плана, али га је помео први _ српско-турски рат. Свакојако, ако се може говорити о начину, на који је Милојевић мислио да ослободи српско »стадо« од »пастира« најамника и туђинаца, идеја, да се васпостави пећка патријаршија са протиреним границама према српскоме живљу, остаје бев поговора као најсрећније м најбрже ријешење црквенога пштања у Србији под Турцима.

Милош С. Милојевић је највише био познат по раду на буђењу српске свијести у неослобођеним српским крајевима. Он је био толико активан, толико видан, да је мало ко п знао, е тоон ради као члан одбора за рад па томе пољу. Одбору је томе _ био пресједник архимандрит Дучић, а чланови: Панта Срећковић и Милојевић. Како је готово сва радња · управљена била на онај крај српски, гдје је највећа опасност гровила имену српском, на Ст. Србију и Маћедонију, то је сасвим природно да је био најистакнутији онај члан одбора, који је одлуке одбореске ва. онај крај извршивао, као најбољи познавалац тога

краја, у коме је и он био најпознатији, те ву бе њему,

а не одбору,'и обраћали ве молбама и тражбама. За Босну, пак, ш Херцеговину био је такав члан одбора

архимандрит Дучић. Но, као што рекох, главни је циљ

одборова рада био Стара Србија и Мађедонија, те се за то знало само за рад Милојевићев и сав се успјех њему приписивао.

За његов велики дух, за његово одушевљење, ва идејал ослобођења и уједињења народа српског бјеху уске границе рада на пољу буђења сртеке свијести књитом и ријечима — он је прелазио и на бојно поље, прелазио је као јунак о мачем у руди. 'С оним истим својим ученицима, којима је с катедре

у школи проповиједао с највећом љубави према Срп=

ству, с овим својим апостолима, које је одушевљавао за велику Србију, пошао је на бојно поље, да крвљу својом запечати своју науку и своју вјеру. О њему, као ратнику, ево шта вели др. Владан Ђорђевић:

»Професор Милојевић као агитатор за идеју (Српетва не може се ни с ким сравнити. Ко га јеви-

_ дио на дјелу у овом рату, тај ће се са мном сложити ·

Он је готово из ничега створио на Суповцу читав батаљон добровољаца, који је био састављен из нај= равнороднијих, а често и најраспуштенијих елемената,

и умио их држати тако у зашту, да су били прилично -

"поуздана трупа. Свих пет села између Суповца и Мрамора и вис пред Сјечаницом он је држао са својим добровољцима, као да ми нијесмо одступили у онаком нереду 20. јуна, он је организовао тамошње становништво, пошто га је у једној црквици близу Сјечанице заклео на вјерност »>свесрпском краљу _ Миланус«... он је своје ђаке, које је у Ш. одјељењу

биоградске 1 васпитавао 6 одличним успјехом (по штризнању његовог књижевничког критичара От. Новаковића, кад је овај био министар просвјете), уврстио у редове својих бораца, и тај интелигентни елеменат умио је дивно употребити у корист војничке службе. У опште из тог археолога и профе-= сора разви се наједан шут природни војнички старјешина, као што је то доцније умио у већим размјерима показати, те га с правом проивведоше за почасног капетана |. класе «“),

И овај велики Србин показао се на бојном пољу велики јунак. Војници из његове чете били су ватрени борци, а »бој није било евијетло оружје, већ је било. срце у јунака.« Његови су се ученици освједочили да. су у своју душу усисали идејале свога великога учитеља и њима одушевљени ускакали су као млади хероји у шанчеве турске, хватали се у коштац са старим ратницима турским. На бојноме пољу оставише | своје кости: Атанавије Анђелопољић из Мостара, Ди-

"митрије Антић из Врања, а од ратних терета изги=

нуше: Харалампије Димитријевић из Кратова и Ранко Класинић из Б. Паланке. И у првоме и у другоме рату примирје је затекло Милојевићеве чете на турском земљишту, на коме је у првоме рату био заузео

_ преко. 150 а у другоме преко 250 села. Тај успјех

олакшавао је по нас часно вођење преговора за мир.

И у вријеме српско-бугарскога рата, послије Сливнице, Милојевић је развио своју заставу, под коју су увијек, први долавили његови највећи пријатељи и ратни другови: Коста А. Штумепковић и Милојко Веселиновић. (' добровољцима дође на границу.

"Рат се не продужи, али, чини ми се, нико га није тако желио као Милојевић. Нико, чини ми се, не бјеше "тако жељан освете, жељан да се покаје лакомисле-

ност на Сливници, као Милојевић. »Овај је рат, свети рат — говораше.он — али у толико несрећвији. по нас, што је овако стидно и жалосно вођен.« Који се од његових негдашњих ђака у гимназији сјетио ријечи његових с професорске катедре: >Ми ћемо се кад тад тући с Бугарима и морамо се тући — то добро упамтите« — тај је морао скинути капу ш по-

_клонити се његовој пророчкој видовитости, његовоме великом уму.

Ва вријеме берлинскога конгреса Милојевић је живо радио на протестима Старосрбијанаца и Маћедонада, да не потпадну под Бугарску, већ да се при= саједине Србије У том су циљу писане адресе ш упућиване кнезу српском и конгресу.

Послије ратова за. ослобођење и уједињење, који

само један 1 малени дио српског народа ослободитше,

Милојевић није мислио да је вријеме одмору и само унутрашњем државном консолидовању, већ је говорио и предлагао да се рад на спољном задатку продужи ондје, гдје се у очи рата стало. Осим помоћи државне,

|| Отаблна 1880. 8. св. 15. стр. 866. 867.