Босанска вила

Бр. 6.

1904. БОСАНСКА ВИЛА 1904.

Стр. 118

Ја пак филозофирам непрестано као Сократ, а на ствар не прелазим. и (Ове добре људе дотле сам лагао, док ми је фантазија допуштала, и кад сам већ почео увиђати, да је опасно толико лагати; кад им већ постадох

несносан и досадан за пуне три недјеље гостовања у њих, ја пођем, добро опремљен, на прву жељезничку станицу за Москву, а одатле за Тулу, благодарећи непажљивости жељезничких чиновника.

(СОвршиће се.)

ПИННСе У ТТИИИН

СРПСКЕ БАРОДНЕ УМОТВОРИВЕ

Освета сина Милутина.

652 5 итан ферман пре'о Босне пређе,

КА на руке Предојевић кнезу,

Да кнез купи дјецу и чоглане,

Да опрема цару војевати.

У кнеза је до девет синова, Неће кнеже ни једнога свога, Веће луда Милутина сина. Нева бјежи о Ђурђеву дану, Она бјежи у гору зелену

(С јединијем Милитином сином. Траву јела, с листа воду пила, Јеовом се покривала граном. Туј је била до Миоља дана. Љуто неви зима додијала, Примиче се бијеломе двору, Опази је Предојевић кнеже, Па уфати Милутина сина,

Те га води цару војевати. Иде нева до првога суда, Туде њојзи суда не бијаше.

— Српска народна пјесма. —

Много кнеже потрошио благо, Доведе и' води Забсравци,

Па им вели Предојевић кнеже: » Ој] Бога вам, дјецо п чоглани, »Умијте се и напијте воде, »(ваки своју заборављај мајку.« Нева виче Милутина сина: »Нит' с' умивај, ни пиј воде сине, »Немој своје заборавит' мајке!« Отуда се нева повратила. Кнеже оде цару честитоме. Гледа царе дјецу чоглане, Па говори Милутину сину: »Ово ће ми прва бити слуга.« Двори цара девет годин' дана, Издворио девет пашалука,

Све девет је за везирство дао, Да он буде на Босни везире. Кад је био на Босни везире, Онда маче двије пашалије

РРА

Ђавоља свадба.

=— Српска народна приповетка. —

али човек и жена, па никог

нису имали од

Туде кнеза

По онога Предојевић кнеза: »Ја ми кнеза доведите жива, Ја кнежеву донесите главу!« Кад дођоше двије пашалије До бијела к ежевога двора, Али кнеже око двора шеће; Од поноса пшт феса пе носа. ухватише жива, Одведоше га Босни везиру; На сваке га муке удараше, Најпослије о'ејече му главу. Па он маче кола и кочије: »Доведште моју милу мајку!« Па је храни медом пи шећером; Свилу прела, у свили сједила, Шећер јела, шербе-воду пила.

Прибиљежио:

Ст Н Давидовић, свештеник,

знао казати. На послетку, враћајући се са тог пута

рода, само једну кћер јединицу. „Кена је била врло опака п зла, те је своју кћер за мало што клела, и то: »Баво те однио.....« и никако | друкчије.

У истој околини био је неки велики крш,а а у њему ђаволи.

Једнога дана претворе се ђаволи у сватове, и оду кући онога човека ш жене, да просе девојку. И отац и мати даду девојку сватовима и они је одведу.

После неког времена пође отац кћери у походе. Но за његову несрећу није питао зета, одакле је и где му је кућа. Тако је лутао по свету и сваког питао, да ли је ко видео таке сватове, какве је он казивао, али све залуду, нико му ништа није за њих

удари поред онога крша, и ту застаде неке пастире који су чували овце.

Пошто се поздрави с њима, запшта их за сватове. Ови му одговоре: »Боме они су отишли у онај крш, и тамо одвели и коње и девојку.«

Тада се он упути управо ономе кршу, и чим дође до њега, одмах позна траг и нађе место, где се улази у крш. Чим уђе у крш, нађе се пред неким великим дворовима. Ту је стајао зачуђен неко време и гледао не би ли кога спазио, а кад никога не мога видети, викне; »Хеј домаћине!«

Чим завика, његова кби изађе.

»Шта ћеш ти ту 2« запшта је.

»Богме ту сте ме дали.«