Босанска вила

1904. БОСАНСКА ВИЛА 1904.

Стр. 115

прву је пјесму, како он сам каже, слови стјевао. У неким му је пак све тамно, пусто и на крају се опет скрива једна. да тим има неких посвета, растанака и дјечијих пјесама. |

Има и употребљених незгодних ријечи, а види се и утјецај неких лошијих пјесника. (; тога ћете чути: ваји, лази и др. за тим: крут удес, по горими вртовиљ (ради стихаји тд

Има 3—% преведене пјесмице. Оне. су Хајнеове; једну је (Лорелај) превео прије њега Војислав Илић, а и Ћ. Стратимировић (1902. год.) у својим »Последњим звуцима.« И оне друге двије преведене су доста слабо.

Рекли смо већ да Вуко има слабији дар за лирске пјесме, него дјечије и шаљиве и да му је овдје слик љепши и лакши, но код лирских. Али тијем нијесмо хтјели исмијати Вука. Па в« то овдје и изјављујемо, да би Вуко на овом пољу требао радити, а оставити лирске пјесме. |

Техничка је израда ове књижице врло укусн (мало сецесион), јер је издање пишчево.

Благојевић.

СЛОВЕНСКА И СТРАДА КЊИЖЕВНОСТ.

Чешка књижевност.

Једна четрдесетогодишњица. Прошлога мјесеца навршио је чешки пјесник Јан С. Мохар четрдесетогодишњицу свога живота. Мохар је даровит и плодан пјесник, на данашњем чешком парнасу он заузима одмах мјесто крај Врхлицкога. Многи пријатељи и штоваоци Мохарови труде се чак да утврде мишљење у литерарном свијету, како је Мохар највећи живи чешки пјесник, са којим се ни сам Врхлицки мјерити не може. Али суд пријатеља и личних приврженика не може и не смије свагда бити мјеродаван при опјењивању никаквог, па ни пјесничког рада. Врхлицком свакојако припада првенство међу живим чешким пјесницима; и сам Махар слави и велича Врхлицкога као пјесничког великана »пар екселенц« и назива га својим учитељем у појезији.

Махар је пјесник жива темперамента; његова је појезија сугестивна: она осваја читаоца. Махар у својим пјесничким продукцијама највише се бави са савременим, социјалним проблемима; оштрој критици он подвргава све од чега чешко друштво страда пи пати. Његова анализа социјалних прилика каткад је прећерано строга и узбуњљива. Махар се не страши, да у својој појезији рјешава и најзамршеније естетичке, етичке, народне и политичке проблеме. У својим шесмама он тако дивно заступа права жене и представља нам жалосно морално стање у које су доспјели богатији грађани великих мјеста. Кад читамо н. пр. Махарову »Магдалену,« гдје је тако вјешто, мајсторски и право пјеснички приказао нам грозну пониженост жене, ми тек тад јасно видимо шта су то тамне стране западне културе.

Махар је за 20 година свог пјесничког рада издао око 20 свезака разних својих пјесничких дјела. Радио је у свима чешким повременим, па и многим политичким часописима. Писао је и у прози; најљепше и најинтересантније дјело у прози писано јест његов животопис („Нопеезјо |егајо“), који изађе прије двије године.

Чешки народ радо је поздравио четрдесети рођен-дан свога пјесника а чешки часописи и новине многу су похвалну рекли о пјеснику и његовом плодном дјеловању. И ми желимо Махару, да га провиђење још дуго одржи у животу, па нек још силније затрепере струне са његове пјесничке лире, и нека са својом појезијом још дуго облагорођава оне, који скренуше са пута части, човјечности п добродјетељи, а тјеши оне, који страдају и пате под притиском социјалних неправди. = Мај.

Француска књижевност.

Кетие остеттрфие расправа о питању, да ли су жене у стању што од вриједности продуцирати на пољу позитивних и ексактних наука. Писац ове расправе напомиње сво женскиње, које је радило у средњем вијеку на пољу науке, па онда прелази на нови вијек. „Њене славних научењака Фламаријона, Виларсоа, Лаланда и других, радиле су на науци, али само уз своје мужеве. Као самосталне раденице на пољу науке познајемо само двије и то су Софија Жермен и Соња Ковалевска, које су се одликовале на пољу математике. На крају своје расправе долази писац до потоњег закључка, да су све споменуте жене биле само као помагачице човјеку. Тај су посао вршиле из личних мотива, па су и напуштале рад исто тако из личних мотива. Према томе завршује писац да на пољу ексактних наука неће жене набрати лаворика. С—ов.

Талијанска књижевност.

Женски тисци. Ни једна сувремена књижевност нема толико женских писаца, који су доста близу нивоу на ком се налази књижевност дотичног народа, као што је то случај код Талијанаца. Талијанска сувремена књижевност има врло много женских писаца на пољу лијепе књижевности, чија се дјела преводе и на стране језике. Ко данас није и код нас читао име Матилда Серао и Нера, тесје Фукари- Радију“, чијих радова има и у нашој књижевности преведених, па онда чувена пјесникиња Ада Негри 0слије ових већ у књижевности признатих списатељица јавља се сваки час по која нова звијезда на пољу пјесме, нарочито на пољу романа и приповијетке, тако да данас талијанску белетристику увеличава читав низ женских писаца, које и ако не умију на јуриш освајати публику, критика је на њиховој страни. Ове списатељице раде, које под својим именом, које пак под псеудонимом, као што су Рулвија, Сфинга, Тереза. Под пуним именом раде Умберта Графини, млада и врло образована списатељица, која врло добро влада. српским језиком и познаје добро српску књижевност п преводи са српског на талијански. Даље Антонијета Ћакомели п арија Сави-Лотец Но нарочито се истичу Дора Мелегари им најомиљенија данас Грација Деледа. Ова потоња пјесник је свога родног краја. Грађу за своје романе и приповијетке црпи Грација Деледа из свог родног краја Сардиније и тиме се највише одужује својој домовини у љубави ка родној груди. Кроз њезине приче и романе вије мирис туробних крајева и ваздух пун дивље, неумјерене п туробне страсти п осјећаја. Она умије вјерно оцртавати смјесу друштвених одношаја и полудивљи живот народа свог краја. И Нера има у свом стилу доста оригиналности и смјелости, које су пуне боја и чаробних слика љубавног чара.