Босанска вила

1904. БОСАНСКА ВИЛА 1905.

Марко: (вачуђено) Буди Бог с нама, шта је јуначе 2 Стражар: Чудно! опет он! ЛТарко: Ко, море, ког Блед си као смрт, Ко гује да ти сву ноћ пише крв! Е, људи, напаст, личите ми сви На сугреб као да сте згазили. Шта је за стеном 2 Стражар: Утвара, ил тако што; Као змај сева. Марко: Зановетало. Ето, што ти је Кад мало јаче човек натегне. Стражар: Не згледах лика, севну као плам, Да шаком не скрих очи — оде вид: Марко: (сумњиво обилизи га) Хм! Стражар: Светога МИ... (Из градића засветлуца). Гле! Ено севну. (Сви збуњено гледају)

Марко : (такође збуњен)

Ваистину! Лилуни: А, шта велиш сад Марко:

Маштанија је. Потецте један! Хајд Ти Станко пођи, узми кога још Те види шта је.

Станко: Не ја, вере ми! Но потеци ти, Ти не верујеш.

Марко: Нешто те је страх.

Станко: (цеше се иза. вралва) Да виш и није лако! Да је Турчин, хајд! Драге бих воље, ту пушка има власт. Ал предсказању и маштанији Не суди пушка. Марко: (с тодсмекољ) Ни срце зечије Милун: Де, де, он страшљив, буди јунак ти, И онако нам зијаш по вас дан И паметујеш; хајде, пођи сад! Марко: Хајдемо сви. Станко: Да ти чувам страх > (Опета засветлуца) Ма збиља, људи, ама шта је тог

Милун; Биће змајски цар. Њему на глави трепти драги кам, У поноћ блиста као ведар дан. На благу лежи, у власти му све, У главу знаде шта му мисли ко, А доспе л когод да му види двор Вид му заслепи, помути му ум. Те од тог часа брљив као пјан Језиком сплеће, скаче махнито Ко под ногом му да је гујски сплет» Опрезно, браћо, страшна му је власт, Звизне ли само, гуја тисућу Намах се створи, сикћу, звижде све Сипају отров; а аспиде зле, Крилате гује престо чувају. Па сад воља вам; тек вам не ћу ја Да змијском цару улазим у траг.

Станко: Ни ја, Бога ми — Ко зна шта је то! Ти, Марко, хајде! | Марко: А што као ја 2 Милун:

Не носиш зар о врату талисман 2 Пушка те не ће, не уди ти нож.

Марко: Не турска пушка, нити турски нож; Ал оно није Турчин...

(Опет светалууне)

Ено, гле, Засија опет! Браћо, шта нам је, Те смо се смрвли2

Станко : Кад не смеш ти, онда идем ја; Ево, да видиш.

Тилут : Нећеш, Станко, сам Брука би била да те пустимо. Момци хајдемо сви па шта нам даде Бог! Буде л од Бога, хвала му на свем, Од врага ли је, сваки на се крст; Враг на крст не сме!

/Сви се трежрсте)

Станко: (жрстећи се) Ха, помов Боже! За мном јунаци!

(Сви са запетим оружјем расту се у ланац и

отрезно приступају развалимамау.

Стамко: (тосле осмаларања, као и остали)

Баш ничег нема. Јован:

Ама овде би;

Очима видех. Мађко:

Стр. 5

Па где се степа 2 Ето, преврћем сваки кам,

Па нема — нема, утро му се траг.