Босанска вила

1904. БОСАНСКА ВИЛА 1904.

Стр. 125

Једна бурна ноћ.

ЈЕ са | (Це Кеа ђе [У (9 19.039 0)

ао да је неко навукао црн застор преко неба, густи облаци, као стијегови храбрих бораца, лете једно другом у наручје, па да се у самртном ропцу загрле... Па као : оно, што су нам тренуци, кад стижемо мети, бурни — и облаци су такви, и они су бурни.. п они ће се утишати.

Ала тутње громови!.. За тренут ока нијеси знао гдје си; све је било мрачно, само су муње кад и кад освијетлиле потоке, што бијесно јуре у пространу долину. Они се ижљевају у онај пејшвој, што ће љето иекитити цвијећем, те да га јопг сад запоје љубављу, којом љето говори, а прољеће је његује.

АЕ Било је то у земљи пет-вјековиих, наших патњи, у земљи, чија је свака стопа патопљена крвљу и оквашена сузама — у нашем тужном Косову, у још незалијеченој српској ранн.

Кроз тутањ громова, кров блијесак муња, кров пљусак кишвих капљица, чуле су се јасне ријечи, које су недалеко одјекнуле: »..Заштитнице тужнога Сриства, узабери цвијетак, који је на Косову израстао, а ја ћу му душу надахнути и оживјети га!«

ЈУ

И створи се дјевојка; дјевојка мраморна чела, на коме су биле слеђене сузе српских мајки п сестара; румених образа, из којих је пробијала невино прољевена витешка крв; дуге, црне косе, као што је дуг и црн наш бол за потлаченом браћом. А очиг.. (чи бијахукао гар, из којих је сипао огањ, онај огањ, у који су обијесни зулумћари бацали невину дјечицу.

1 дадоше јој име Нада.

Бијесно је јурпла она, јурила је на коњицу, који је био бјешњи од олује.

Па куда, камо 2...

Тамо!.. тамо!.. међу тужну браћу, која се још боре. п ако им је мач у руци на двоје пребијен. Тамо... тамо!.. међ' ојађене сестре, које везане — у ропство одводе. Тамо!.. тамо... међ" биједне старице, које издишу мученичком смрћу.

Тамо! у свако срце, које је клонуло, тамо у онај огањ, што сажиже и сатире.

Ала јури коњиц! Сад ће ваљда, и циљу стићи)... И стигла би, кад би срце било оно, што су муње, кад би му мета тако близу била. Али њу је судба далеко ставила, а путеве јој испрекртштала, да јој је тешко наћи правога пута.

Али =— љубав је бржа од муње!

Сама... као нада јевдила је увданица наша, сама... самохрана јурила је Нада кров ту мучну, бурну ноћ.

Бијесни коњиц лети као на крили, као да су му поге оним ојачале, што се тежња ка циљу зове. Можда- га је дух вјернога друга препунио љубављу, те му ватра из очију спјева. Благо ногама, које свом

циљу брзим кораком иду; благо очима, које су љубављу препуњене и њом севијетле.

[1 баш, кад је сијевнула муња, опојене Надине очи прелетјеше једним погледом цијелу просторију.

— Боже мој, гдје сам ја2!. ЈИ њено срце задрхта, из ока се пролише бујне сузе... — Међ' својом браћом и сестрама, међ' својим најмилијим! Међ' онима, који су крв моје крви... Ено моје миле Србије, ено поносне Босне, ено храбре Херцеговине, ено витешке Боке, ено ми, ено цвјетне Војводине и гордога Приморја, ено јуначке Црне Горе и драге нам Маћедоније, ено и рођаке наше Бугарске, ено свију, које толико љубим!

И муња је опет сијевнула; и она је опет погледом прелетјела све крајеве своје миле домовине. И то чедо са Косова ускликнуло је гласно из дубине груди: »Боже, Боже мој, ево наше царевине силне.. велике... Ено је, ено, гдје се простире од једног мора до другог — гдје се у недоглед губи преко простра= них малмарских пољана/!«

|! опет је овладао пусти мрак; испред њених погледа изгубила се лијепа слика и она је чула плач п ппсак, онај писак, који ти живо срце кида.

— Ох, није царевина, није! Ох, туго моја голема; ох отаџбино премила, то твоје кости пуцају, то твоје жене плачу а твоја дјеца пиште.

И она је јурила кров ту мрклу ноћ, само су се видјеле сјајне потковице њенога зеленка, чуо се страшви тутањ громова.

Па куда јуриш тако2!

Ако идеш срећи, стани! Она је ту крај тебе; ено је, гдје са несрећом под руку иде, она је толико мила, колико је несрећа грозна и строга; оне су нераздвојене, оне су сестре, које руку под руку иду. Оне не хитају, ту су; обрни се око себе, па ће ти усуд једну, или другу бацити у загрљај. Али се чувај; и несрећа је ту, она руку под руку са срећом иде.

И муња је опет сијевнула.

= Ох, ова страшна олуја захватила је све миле крајеве; ено гдје носи мостове; гдје уништава усјеве и страшном силом руши кровове са кућа. Ено, гдје одојчад вриште на грудима својих матера и склањају се, ако се имају већ гдје; склонити.

И тај цвијетак, који је изникао на Косову, стизао је свуда необичном брзином. Заронио је у свачије срце и задахнуо га новом љубављу и новом снагом.

Бура; ено, гдје се утишала; ено потока, гдје љупко жубори, п њему је мило, што је опако оурна ноћ прохујала ш у њему нестаје пошљедњих трагова, буром окаљаних му мутних образа, и он весело ромори и разговара са пупољцима, шашће им тајну