Босанска вила

Бр 7. | __ 1904. БОСАНСКА ВИЛА. 1904.

Вуцибатина.

Приповијетка Макеима Горког, превод Милана Матића, (Свршетак),

фекту полиције. Он ме погледа ш рече: — Чиме бисте се жељели занималти овдје > — То не знам — одговорим му. —_ А због чега су вас удаљили из Пе-

трограда >

— Ни то не знам.

— Можда због неких прекршаја, који повлаче за собом кривичну одговорност 2 — рече испитујући ме оштрим погледом. |

Ја пак стојим и правим се као да није то, што он мисли.

= Ви сте незгодан човјек — рече ми.

— Сваки човјек има својих специјалних особина мој добри господине!

(јин се дуго замшели, па ми онда предложи:

— Пошто сте сами изабрали мјесто становања, то бисте могли, ако вам се не допада код нас, ићи даље. Има још доста мјеста, н. пр. Ареол, Смоленск, Курек. Њима тамо биће свеједно гдје ћете живјети. Ако вам се, дакле, овдје не допада, ја вам могу дати другу путну исправу. Било би нам особито мило, да не морамо водити бригу о вама. Ви пак — опростите што сам искрен — учинили бисте овдје, да се неприлике наше полиције умноже... да, изгледа да сте се специјално за то родили, да имамо заплета с вама.

— Врло је могућно — рекох му ја — али мени се допада да останем овдје.

— Дакле — рече он — ако вам је по вољи, даћу вам три рубље за пут.

=— Ви подвиге полицијске врло ниско цијените кад ми не допуштате да останем под заштитом тул= ских власти п закона.

Али овај ме полицајац апсолутно одбијале од себе, међу тим имао је јаких разлога, да тако према мени поступа. Ја му најзад узмем 15 рубаља и пођем у Смоленск. Видите, да сваки нахерен положај човјеков скрива у себи изглед на бољитак. Ово вам кажем на основу мога солпдног искуства пи силом свога освједоченог повјерења према досјетљивости

човјекове памети. Џамет је огромна снага! Ви сте

још млад човјек, па Вас могу савјетовати да се ослоните на своју памет и никад нећете пропасти! Морате знати то. да сваки човјек има у себи и глупости и лолања. Глупост је осјећање, лолање је памет, Осјећање је за то глупо, што је оно искрено и истинито, па не може да се претвара, а може ли се живјети без претварања > Врло је потребпо да се човјек претвара, шта више, то је потребно из сажа-

љења према људима, јер људи су увијек сажаљења достојни, највише пак онда, кад друге сажаљевају.

Тако, дакле, одем у Смоленек. Свјестан сам био да стојим на чврстом земљишту п увјерен сам био, да ћу увијек моћи рачунати на потпору милостивих људи с једне, и на заштиту полиције с друге стране. Првима, милостивима, потребан сам ва то, да бих прибавио израза њиховим осјећајима. Другима, нијесам потребан, због тога морају и једни и други својом дарежљивошћу да утичу на мене... тако је то...

Идем дакле и путујем, веселећи сам себе. По спољашњости сам скроман. Једна сељанчица изиђе пред мене на пут и запита ме:

— Ви сте можда ухода 2

Шта ли му то значи, замислим се ја и одговорим јој:

— Да, ја сам ухода.

= Ама да ли овај пут иде у Треповку = — запшта ме сељанчица.

— Да богме, да овај пут иде у Треповку.

— Хоће ли се сељаци скоро у службу позивати 2

= Даботме, да ће се скоро у службу позивати.

— А морају ли капару давати 2

— Дабогме, да морају капару давати.

— Колико онда на човјека 2

= Џо двадесет копека.

— Гле сад — рече сељанка.

У осталом ја сам већ докучио куда се зец затрчао, па упштам сељанку, одакле је она, колико има становника у њену селу, колико пјешака, колико коњаника. Она ме разумједе и рече:

=— Шустите наше сељаке да раде!

— Мени је сасвим право из кога би села сељаци долазили на рад, само бих ја њима узео 25 рубаља за то што сам њихово село пред другим пропустио, за тим бих им узео по 20 копека на пјешака и по 30 на коњаника, као капару да ће они отићи на рад онда, кад их ја будем позвао. (ељаци ми даду од прилике сто рубаља, ја им на ту суму издам признаницу, рекнем им неколико лијепих ријечи пи растанемо се...

За тим стигнем у Смоленск и како бјеше хладно, ријешим се да овдје презимим. Врло брзо нашђем на добре људе и код њих се угнијездим. Не тужим се — зиму сам сасвим лијепо провео. Ту ме затече и прољеће ш, ако ћете ми вјеровати, извукоше ме опет из града! Имао сам тежњу да се скитам. Ко ми у томе смета Цијело љето провео сам у скитњи а на зимовник дођем у Јелисавет-град. Тамо ништа нијесам могао радити. Ударим главом овдје, ондје, и најзад погодим прави пут: постанем извјестилац не-

ти