Босанска вила

1904. БОСАНСКА ВИЛА 1904.

= Стр: 154

СРПСКЕ БАРОДНЕ УМОТВОРИНЕ

Суђеница бега Дервиш-бега.

“у лата млада рухо прелагала,

4У по ноћи, према мјесечини, Прелажући руху говорила: »Рухо моје, велко добро моје, Да ја знадем, моје танко рухо, Да ће тебе недраги носити,

Ја бих тебе на ватри спржила; Да ја знадем, моје чисто рухо, Да ће тебе Дервиш-бег носити, Све бих, рухо, тебе позлатила, Нек бег носи, са мном се поноси! Ако ми га, Боже, не наредишт, Амин, Боже, птр'је данатњег дана. || Златију пожељела мајка! Боље ми је п у земљи бити, Већ недрагу на свили лежати!« Мнидијаше, да нико не чује, "Ал то слуша беже Дервиш-беже, Колко хукну, табак џама пукну, Колко јекну, пјела кула звекну. Овако јој беже говораше: >»Злато моја, ружо“ необрана,

Ја ћу, Злато, рухо подерати, Ако Бог да, с тобом носајући, Баш на својој, на бијелој кули, Бели другом нећеш допанути, Него мени, бегу Дервши бегу, Већ ако ме смрца не превари. Но, чуј, Злато, моје миловање, Отвори мп кулу од камена, Нек смо близу једно код другога, Плахо сам се тебе зажелио!« Кад је Злата бега угледала,

Од радости на ноге скочила, Дервиш-бегу слатко говорила: »0) Дервиш-бег моје сунце жарко, Причекај ме под бијелом кулом, Злата ће ти кулу отворити!« Спаде Злата низ високу кулу, Дервиш-бегу отворила врата, Узеше се за бијеле руке,

Те одоше у шикли одају.

Сједе беже у меке душеке, Влату метну себи на криоце, Па је пита беже Дервиш-беже: »Моја Злато, срце из њедара, Сад ми право у одаји кажи: гКив ти био, јесам ли ти мио >« Говори му Злата племенита: »Мој Дервиш-бег моја рано љута,

= Српска народна пјесма. —

гКив ми био, одвећ си ми мио! Већ, чуј, беже, што ћу говорити: Ево пуне три године дана,

Како смо се, душо, загледали,

(Свагда ми се кунеш у одаји,

Да ме младу нећеш оставити, А ни вјером својом преврнути, Још не рече кад ћеш ме водити Дервиш-беже, свом бијелом двору Да ти будем љуба вјереница! Уз читаве три године дана,

У години не има мјесеца,

У мјесецу не пма неђеље,

У неђељи бијелога дана,

Да те нејма мени под пенџере, Ноћи мрачне, путоват је страшно, Могли би те трефити хајдуци, Те ћеш с мене јунак погинути, Остат твоја остарјела мајка, Клеће мене до еџела свога. Већ ми кажи, душо, у одаји, Ако мени муштерија ниси,

Ил ме води, ил ми не доходи!« Говори јој беже, Дервиш-беже: »Злато моја, моја душо драга, Да ти душо муштерија нисам, Не бих теби, драга долазио. Ал ево ти вјера од менека, Чекај мене два мјесеца дана, Док опремим своје б'јеле дворе, Ђе ћу тебе младу доводити,

И порежем дибу и кадифу, Онда ћу ја твојој кули саћи, Тебе свести свом бијелом двору.« Ту се маши руком у џепове, Извади јој елмас прстенове, Натаче јој на бијелу руку.

Још говори беже Дервиш-беже: »Нај ти, Злато, тврдо обиљежје, Нек се знаде да си моја душо, Под прстеном на бијелој кули.“ Кад је Злата бега разумјела, Од земље је на ноге скочила, Примаче се до сандука свога, Даде бегу седам бошчалука, Све у срми и жежену злату. Беже узе златне бошчалуке, Па их тури под бијелу руку, Џа је Злати тихо говорио: »Мени драга вакат полазити,

Далеко је мом бијелом двору.“ Злата му је млада говорила: »Срећно пошто, бежеДервиш-беже Сви ти пути срећни испанули, А ови ти најсрећнији били! Свуд ходио беже, Дервиш-беже Опет Злати својој доходио!« Пође беже низ бијелу кулу, Злата преда њ млада пошетала, Шеће Злата као пауница,

Од куле му отворила врата. Спаде беже у мермер авлију, Из авлије пољем окренуо,

Оде беже свом бијелом двору, А Влатија на високу кулу.

Ђе је срећа, ту је и несрећа. Вид несрећне Златије ђевојке, Није прошла ни неђеља. дана, Од како се с драгим раставила, Вјеру дала а претен примила, Да ће бити Дервиш-бегу љуба, Мало врјеме није потрајало, Троји свати Злату запросише: Једни свати бега Али-бега, | Други свати Диздаревић Пбре, Трећи свати Салих ефендије, Из Новога, жалосна му мајка! Сви троји јој дају обиљежје: Бег јој даје кутију бисера, Диздаревић три низа дуката, Из Новога Салих ефендија,

Он јој даје седам прстенова. Дјевојци је мајка говорила: »Влато, ћери, у мене једина, Троји свати тебе, Злато, пшћу, (Сад избирај кога теби драго; Ал ако ћеш мајку послушати, Пођи, ћери, Салих ефендији! Ја сам чула, казују ми људи, Јединак је он у своје мајке,

А. згодан је, да му пара нема.« Плачна Злата мајци говорила: »Мајко моја, змија те шинула, Од које се никад не пребаља, С Дервиш-бегом ко ме раставио Душица му раја не виђела!« Кад је чула остарјела мајка, Од земље је на ноге скочила, Своју Злату пљеском ударила, Како ју је лахко ударила,