Босанска вила
_(Спре: (32
1904. БОСАНСКА ВИЛА 1904. Бо
Два јој здрава покренула зуба, а четири крвца ударила. Овако јој ријеч бесједила: »УНека знадеш, божја несретнице, Вољела бих тебе пожељети, Нет' те дати бегу Дервиш-бегу. «
Нуто сада остарјеле мајке, Шта уради, да од Бога нађе, Даде Влату Салих ефендији. Дадоше је, и не питаше је. Прими стара седам шрстенова, На птретење ваду поставише,.
Тамалт вада читав мјесец дана, _ Док отиђе до Новога б'јела,
И покупи киту и сватове. "Кад је Злата млада разумјела, Да је мајка за недрага дала, Вацвилила Злата у одаји.
(Свртиће се).
ава
Хапијин син.
Српска народна приповијетка,
| х
пио један богат хаџија, па имао неваљала, У“ спна јединца, који је његово пмање ра= о сипао ходајући по механама. Отац га је ЈУ И опомињао, да то не чини, већ нека се примири у дућану. Али су му све очеве опомене на једно ухо улавиле, а на друго излавиле. Отац га најзад ожени, али ни то није помогло. Хаџију нешто од жалости и бриге, а нешто од старости заболи. Леже у постељу,
Мо са
-Че4
~
==
БИ Њ-
алш се више не придиже: за неколико дана умрије.
По његовој смрти син му, научан трошити, а не зарађивати, продавао је комад по комад земље док је није сву изгубио. Онда прода и кућу о дућаном, те купи некакву малу колибу, у којој је становао. Један пут изиђе у дворшште, па беспослен замисли се и рече у себл: »Све сам продао очево имање, само ми је остала још ова кућица! Идем у свијет, не бих ли боље живио!« Што смислио, то и учинио; остави кућицу и у њој матер пи жену, па не рекавши никоме
своју накану, пође на пут. Тако је дуго ми дуго пу-.
товао, те се путем пуно напатио. Најпослије мртав гладан и уморан од дугог пјешачења стиже у некакав град. Пролазећи улицама опази на Једном прозору лијепу дјевојку, која је бацала пашчету хљеб на сокак: Путник се примаче, те се поче са њим јагмити о хљеб и јести га. Дјевојка се томе врло зачуди, па оде малери п све јој исприча. Мати се ражали “на спромаха па рече кћери »Остало нам је од ручка. пите, узми па му однесиј« КБи је послуша, те се путник добро нахрани и захваливши пође даље. То
је све видио кадија, који је становао у комшилуку,
па га зовне у своју кућу. Тај исти кадија просио је ону дјевојку, али га је она одбила. Кад је путник ушао у кадијину кућу, стао га кадија испитивати шта, је и одакле је. Хаџијин син му исприча, како је некада био богат, али је све имање упропастио, па пошао по свијету. Онда му рече кадија: »ја ћу те учинити сретним, ако ћеш ме нешто послушати. « Хамијин син то једва дочека, те: га кадија обуче у најбоље хаљине, што их је имао, па га сједе у двориште пред кућом и поче га послуживати кахвом и дуваном. Гледала то она дјевојка, што ју је кадија
провио, па бе упиштати матер: »Ко оно мајко сједи
код кадије г« Мати јој вели да не зна, а кадија, који
је чуо њихов разговор, рече: »Ово је син великог везира. Дјевојка није повнала преобучена путника, с тога повјерова кадији. Овај јој рече да се она. допала његовом госту, па је упита хоће ли поћи за њега. Дјевојка пристаде и уговорише свадбу. Кадија. |
им направи кућу и вјенча их. Онда рече кадија ха-
мијину сину да опет обуче оне своје старе хаљине, нека га жена позна. (Он га послуша, преобуче се опет као што је дошао у град, па изиђе пред жену. Она.
· га упита шта ће код ње, и поче викати свога човјека.
На то јој хаџијин син каже да је он тај, а жена видећи да је преварена поче плакати. Дочује то и њезин отац и било би триста белаја, да није хаџијин син утекао, оставивши кадију нека се с њима нареди како најбоље зна. Путујући даље хаџпијин син стигне. људе, који су носили паре на девама у цареву ризницу. Пође с њима те дођоше до једне велике јаруге. Немадоше куд него им је ваљало преко ње прећи. Најстарији међу њима рече нека накупе грања пи побацају у воду, па ће лакше прећи. Послушају га п доносили су грање, али како су га бацали у локву, хапијлн син га је опет вадио и сакривао. Кад су мислили да су већ доста грања набацали, пођоше 6. девама пи благом, али се деве превалшше у воду а. људи се сви погушише осим хапијина сина, који није | ни прелазио преко воде. Сад се обрадова оним парама што су остале у води, па се поче мислити какоће их извадити. Јам није могао, него се врати у свој град ш позва неколико пријатеља да му помогну вадити паре. Таман они извадили паре, а дођу жандари. које је цар послао да виде што се паре већ не доносе, Сва кривица паде на хаџијина сина, те га све-. зана одведоше пред цара. Цар му вели: »Који те је. Ђаво навратио да крадеш моје парер« Хаџијин син му одговори: »Преварио сам се, него молим те, опрости ми нећу више никад то радити« Али га цар не хтједе пустити, већ га баци у мрачну тамницу Стаде хаџијин син кукати и помагати, али не помаже. У том опази у једном бупаку да се нешто свијетли. Пође тамо и нађе прстен. Понесе га до проворчића.