Босанска вила

и опази да је од сухога злата са великим алем каменом. Онда запјева како је нашао претен. Цар је тај прстен изгубио па разгласио, ко му га нађе до ће га метнути за везира. (С тога пошаље слуге у тамницу да му доведу онога што је нашао претен, те га одмах именује везиром. Хамшјин син као везир

Стр. 138

1904. ВОСАНСКА ВИЛА 1904.

знајући да је најбоље мирно живјети и радити, поправио се, те је опет стекао лијепо имање и од свакога био поштован.

У Битаћу дие 14. марта 1904.

Јово Млић, учитељ.

ОДЈЕНЦБ И ПРИКАЗИ.

Светислав Стефановић: Песме, оригиналне и преведене. У Мостару 1903. Штампарско-умјетнички завод Пахера и Кисића. Стр. 92.

Ове пјесме нијесу израз дубоког, искреног осјећаја, ни оригиналног погледа, па нијесу биле ни потреба срца, да утиша бујан прилив, већ су плод лектире пишчеве. Према томе, прије свега, што имамо опазити у овим пјесмама јесте то, да нијесу орири-= налне. Српска литература у потоња два деценија ни мало није срећна са лирским пјесницима и ако их

има највише међу сувременим писцима. Изгледа дао

ово доба и сувише учи како се удубљује у душу људску, како се тамо опажа свака ситница и како се све то расклапа, раздваја и чини једноставним, дакле ово доба учи књижевни подмладак анализиратпи. Појезија пак захтијева посао који склапа уједно, који оно што је једноставно учи како се спаја у једну цјелину у умјетни твор = појезија захтијева синтезу. Анализирати, то је посао научењака а спајати у синтезу јесте посао умјетника. И Отефановић у својим пјесмама не умије да се уздигне до умјетног стварања једне цјелине, за то и није оригиналан, већ се поводи за својим узорима. МИ ту, у избору својих узора, не открива се у Стефановићу дар, који умије изабрати један правац што бм одговарао његовом духу, већ се поводи за више узора.

У колико се из ове збирке пјесмица да констатовати, Стефановић се поводи за звијездом Војисла= вљевом, Лазе Костића и Ђуре Јакшића, чак и за Шекспиром. Биће п других утјецаја, јер оно што није репродукција ове четворице, не чини дубок утисак, баш као што је природно код осјећаја у имитацији.

Први стихови у овој збирци овако гласе:

Светило дана се губи, последњи блесак гасне

По крилу меке таме усамљен пдем ја,

И гледам како небом провиру звезде јасне

И месец како сја.

Ко овдје не би видио имитирање Војислава, прво по метруму, за тим по осјећању, па по изразима, епштетима пи тропима.

Зар то није по изразима пи епштетима оно Војислављево: Светило дана губи се п гаси Западу шавном на криоца чиста, .

ит ит

ле

Или: по садржају пи метрици: Вече је одавно прошло. У шумарцима густим, Безбројних, малених тица звучан је стао хор, Поноћ је спустила вео. Џо долинама густим Умуко људски збор.

Сасвим по Војиславу употребљава Стефановић п епитета - орнанс, украсне придјеве и тропе. Војислав скоро ув сваку именицу меће такав украсни придјев. Није ни чудо. То му је као сликару у пје= сми потребно. Јо су боје којима пјесник слика. Војислав скоро никад не каже саму именицу; то бп за њ била само скица; он је одмах и обоји. Древна прошлост, сиједи оци, свијетли празник, чаробне власи, таван поглед. Кадгод се не задовољава само са једним таковим украсним придјевом, већ узима два. И. пр.: развратне, слатке песме, цветни, раскошни исток.

Исто тако чини и Стефаповић по узору Војислављеву. Изгледа да он то чини несвјесно, сасма механички под утјецајем Војислављевим. И Стефановић каже: брбљави дан, сјајна влас, бледи сумрак, тешко мили, тромо уји. Сви ови епитети код Стефановића немају снаге, а на врло много мјеста фигуре су сасма рђаве, нејасне и само отешчавају разумијевање.

Стефановићеве су фигуре пш тропи већином смјели; у њима се огледа пишчева неумјерепост у осјећању и непознавање граница, до којих достиже људска фантазија и чувество. Тропи су фигуре у појевији срества, да што више побуде интерес, да што више узбуде фаптазију и расположење, а све са сврхом, да се увећа јасноћа. Метафора треба да објасни мање видан појам са каквим другим, који се лако преставља, да мање жив појам замшјени са живљим појмом, и да тиме допринесе јасноћи, живости и иластичности. Слушалац хоће све јасно да види, у том га пјесник потпомаже новим, живим сликама.

Када Стефановић каже да Дунав тиромо уји, држимо да је елику учинио још нејаснијом. Исто тако п упоређење: мир ко олово тежак. Смије се додуше каткад шп мјесто конкретних појмова употребити апстрактан и обратно, али само онда, ако епос добија у јасноћи, т. ј. да се може боље преставити, п ако предмет оживљава. Упоређење тражи два појма, гдје се први појам другим боље објашњава. Н. |

Шарац иде као горска вила.

Код Стефановића педостаје тим фигурама јасноћа, која се тражи баш од ње, као што горњи примјери свједоче. Но једно се мора признати Сте-