Босанска вила

Бр. ! 1904. БОСАНСКА. ВИЛА 1905. Стр. 7

чаратић: | Зар не опажали шта ти припрема, У Бога горе, за појасом овд' Одоздо онај. На' планини тој У раји, доле, којој додија Стојиш к'о ор'о, непобедан, горд; Зулум и глоба, тамница и НОЖ! А тамо доле > Мрачне тамнице

Алекса: а Препуне српских мученика, где Четир столећа већ је како Бог Не мине данак а да по ког тек Напушта рају; а твој пиштољ слао На колац нису ил на капију Да срушиш онај непобедни град () чентеле обесили. Чуј! Што се ко гнездо гује отровне Турчину веруј ко и Немцу твом. Дунавом, Савом опасао ту. Алекса: А раја Хеј, хеј, по хајдуку та Бог како хоће, но ја не ћу већ Још ће водати турски опанак. Да се потуцам више.

чаратић: чаратић: А ти се предај, но знај Алекса, А ти хајд Имаћеш за то кајати се кад. Полази ес Богом Јеси л' присебан 2 Куд ћеш у тај пламу (Наставиће се).

ТЕД Отмица. По туђој мисли написао: (еман-бег Спикалић, СТОКЕ ВО овоАј 4

алазио сам се у чувеном Наума, на обали Охридскога језера. У једној великој двоспратној згради, са лијепим верандама и прозорима на другом спрату, гдје бијах стигао у очи тога дана са мојим сапутником, г. Јоном Макнејом, енглеским научењаком и публицистом.

Бијах сам. Мој друг бијаше изашао да се прође по језеру. Ја нијесам хтио с њим, јер сам се осјећао још уморан од јучерањег путовања. Сједио сам на миндерлуку и размишљао о историји ових крајева, у које ме бјеше довела жеља да се упознам са животом и приликама овог заборављеног и забаченог Српства.

манастиру св.

Са провора виђаше се пространо, мртво језеро са својом бисерном, прозрачном водом и околним брдима, на чијим обалама леже двије велике вароши Охрид и Струга, три манастира и до двадесет села. Бацајући од часа на час погледе на језеро, прелажах у памети поједине моменте из наше, српске псторије. · Мишљах о краљу Владимиру, коме су на вратима саборне цркве у Охриду осјекли главу, на цара Душана, који је отео Охрид од Грка, на Краљевића Марка, који је по овим горама и по језеру ловио м пио рујно вино — кад неко закуца на врата од моје одаје.

— Напријед!

У собу уђе игуман манастира, православни Србин из Струге, човјек средњих година.

— Беже, хтио бих вас нешто замолити — рече пошто ми најприје назва Бога.

=— Изволите, молим.

— Ви сте вјешт у“ проналасцима сваке врсте, то смо већ чули. |

— 0, ви ми сувише ласкате, игумане — одговорим смијешећи се.

— Но, то је истина. О тога бих вас молио, да употребите вашу вјештину и у корист једног јадног човјека, кога је снашла велика невоља,

— Драге воље — рекох више из учтивости ! него од срца. Бијах уморан, те нијесам рад био да товарим себи на леђа послове, којих сам имао иначе пуне руке. | | — Внао сам да ћу наћи одзива, чим сам разумио да сте из Босне, а и иначе изгледате човјек добра срца! — рече учтиво игуман. | |

— Ко је тај, коме треба моја помоћ 2 — упитах.

— Чека у ходнику. Да ли смије ући>

— Нека уђе.

Игуман изађе, и мало затим уђе с једним младићем, богато одјевеним. Бјеше то лијеп, млад човјек, мушког, отреситог изгледа, али на лицу му се читаше велика туга а очи му се бјеху наводниле сузама.

— Овај младић зове се Наум, један од најотмјенијих п најбогатијих трговаца из Охрида — рече ми агуман, заносећи на маћедонски.

Пружих младићу руку и назовем му Бога.

— Шта ти могу помоћи» — запштах га Изгледа ми да те мучи нека биједа. На лицу ти се чита туга. Реци: могу ли олакшати твоме болу.

— Беже, — рече, па стаде. |

— Шта, је 2

— Имађах мому, лијелу као дан и сјајну као сунце у подне. Усне јој бјеху румене као кармин грло бијело као у лабуда, очи црне као ноћ, нос...