Босанска вила

Бр. 17. и 18.

1904. БОСАНОКА ВИЛА 1904.

Стр. 307

за своје подвиге. Хрвати и Бугари чак су се били устремили противу српске нације, као противу нечега што не треба да постоји на евијету, јер то смета, да онш, Бугари ш Хрвати, буду ерећии, славни и. напредни |

Обично кад човјек напрегне сву своју енергију, да неко зло, које ве на њ навалило, стресе п одбаци од себе, осјећа послије, кад се зла већ ослободио, малаксалост и исцрпљеност снаге. То се- догађа и са народом. Срби у данашњој Србији морали су напрегнути сву своју снагу да збаце са себе јарам; који их је притискивао као ледена смрт. Српеко витештво, српска херојска борба п њихове муке слабо су на лазиле одвива у Европи. Европа је помагала п Грке, и Румуне, и Бугаре, а Србе је, као маћија, оставила да се сами крваве са турским џином. Џа је ли какво чудо што је у краљевииш Србији. након ратова за ослобођење, завладало неспокојетво и малодушност. Много је жртава поднесено, ситша је снага утрошена = а ревултат свега тога какав је блог Српско је народно тијело расјечено дипломатским ножем маћијске Европе!

Пошљедњих двадесет година на Орбију се било окомило све. Она није нигдје имала пријатеља. Са свих су је страна нападали и обасипали поругама. Унутра се у самој земљи опет нашао и повелик број ниских људи, који су са својим радом и понашањем више служили туђину него својој отаџбини; онп су наводили на велике гријехе и своје владаре. Мора се признати да су деморал и корупција вишега чиновишштва убијали и земљу и њеног владара и њен углед. - = | -

Србија није имала пријатељства пи међу Јужним Словенима. И Хрвати п Бугари негирали су српско име; они су трли руке од радости кад су чули глје Србе неко грди п гдје им пориче сваки значај. Мегаломанија, та гадна болест прешла је на Хрвате баш са оних, који над њима господаре и управљају и опи почеше довикивати Србима: наше је све, а ваше није ништа! Ми смо културни, напредни п славни, а ви сте бизантинци ! Исто су тако и Бугари дизали вику на Србе ш гледали су у тима најопасније противипке бугарске величине. Ово пошљедњих двадесет година све што је српско, било је п Хрватима и Бугарима гадно пи одвратно; они су од Срба бјежали као од чуме! Нијесмо добро казали. Требало је казати да су Хрвати и Бугари мрзили само име српско, а присвајали су себи све оне културне тековине, до којих

Срби дошли у свом историјском жшвоту.

Зло би било да се у раздору п свађи Јукних Словена није нашло прибраних и трезвених људи, који су се освједочили да братска кавга пе води а ни Бугаре, ни Хрвате, ни Србе; већ да једино у заједничком и споразумном братском раду почива њихово добро, напредак и спасење.

»Држи се јупачки па живота стази, ако падпеш, клонеш, свак ће да те гави«. Истину тих ријечи нашега пјесника ми смо Срби познали и на себи. Од осамдесете године прошлога вијека српски народ преживљавао је опасну кризу: изгледало је да је све Србе обузео неки умор и нека општа малодушност пи малаксалост. Ми смо већ истакли увроке откуд је тако стање завладало у Србији, а узроке у другим српским земљама може свак наслутити, премда их овдје нарочито никако и не напомињем. Тек главно је то, да је, ушљед те наше пролазне малаксалости, наступило отиште непоштовање према нама; и ближи п даљи држали су да имају права причепити нас, очешати се о нас и наша национална права игноровати, Сад су се прилике измијениле и ми се опет подижемо, долазимо себи. И краљевини Србији порастао је углед; она се подиже из своје понижености. Србија има више привлачне снаге за Јужне Словене ва то, јер јој је морална снага порасла. Нашло се Срба у краљевини, који дјелом покаваше да им је света ријеч отаџбина и да се не боје никакве опасности, само да њу спасу и очисте је од срама, којим је свијет прљао њено дивно лице.

Сад Србија има свога крунисаног краља. Она му је метнула круну на главу, послије сто година српскога устанка. Из ребра онога топа, са којим је неустрашиви Карађорђе гонио све земље душмана, она му је направила круну. Та круна свагда треба да опомиње све српске владаре на она љута времена, која је њихов народ преживио. Та круна треба

· да их опомиње да је за стварање великих дјела

нужна и велика морална снага. Да ту снагу нијесу имали Срби Карађорђева доба, и да је није имб њихов старјешина, не би они свијет изненадили својим отпором и издржљивошћу у оном епохалном устанку, који је трајао пупих девет љета.

Не треба да се заносимо прошлошћу и да пре--

живамо славу наших предака Упуци, ако нијесу снажни, пздржљиви, пуни воље за ради напредо= вање =— они треба да се стиде и спомињати име својих пређа, а камо ли се китити њиховом славом и храброшћу. Гњили унуци расипају и упропашћују опо што су им претци стекли: да се претци дигну из својих раструшених и непознатит могла, брже ооље лијегали би у њих натраг, само да не гледају вишттавило својих потомака.

На прошлост ш славна дјела у њој лијепо се сјећати. Лијепо је што јеп у Србији са прославом стогодишњице устанка оживљено оно“ доба, у ком гледамо почетак васкрса српскога народа. А најљепше је то што су у тој прослави учествовали п Јужни Словени, јер баш због тога што су они слабо познавали Србе и јесу онако површно и погрјешно судили о њима. Они су више познавалш сјеверо-америчке ратове за ослобођење и француску ре-