Босанска вила

Бр. 17. и 18.

1904. БОСАНСКА ВИЛА 1904

Стр. 309

Прослављајући устанак под Карађорђем п стављајући своме краљу круну на главу, Србија је у исто вријеме изпијела пред свијет п своје опште културне тековине и свијет се опет мало зачудио, јер није могао вјеровати, да су резултати етогодишњег рада и напрезања тако огромни и импозантни.

Двије полуге на којима срећа п одржање једног народа почивају јесу: снага и заједнички рад. Не треба ни тумачити да снага код народа није само физичка. Онај је народ у шетину снажап, код кога су поред физичких, развијене и душевне и моралне особине тако, да се о њих морају разбити сви планови п покушаји с поља да се тај народ у свом правилном развићу спријечи и омете. |

Навршишло се сто година откад је запаљена она

Сарајево.

зубља, са којом Срби почеше разгоншти густу тмину, која је Балкан обавијала п тако будити и позивати у живот балканске народе притиснуте тешким и ропеким сном. За ово сто година Срби сву стекли плодно искуство; то их искуство учи, да онџ и сад као и свагда морају најприје тражити ослонца у својој снази. Снажни Срби имаће привлачности и за све Јужне Словене, а ако буду слаботиње, ниђе, па ни међу њима неће имати пријатеља!

Стогодишња нам је поука у томе да морамо живо и неуморно радити, морамо напрегнути мозак и мускуле, морамо бити морално силни пи тлеменски, очувани, ако смо ради да дочекамо сјајнију будућност

»Држимо се јуначки на живота стази, Ако паднемо и клонемо свак ће да нас гази !«

К. Мајкић.

Успомене из Румуније. (Из бележника емигранчевог)

од

~еђу. успоменама свога живота ценам годину 1888. као судбоносну, јер се у њој извршио онај преокрет, који ме је из правилног и мирног колосека државне службе далеко одбацио. Од те Е године започео сам, у пуном смислу, ад водити чергашки живот, коме још ни данас, | после шеснаест година Одисејскога лутања, не А _ видим краја; јер колико год сам се трудио да се из тога положаја вратим мирноме животу, нисам успео. Опа година удај ила је жиг па моје чело, који ни време, пи све промене, што се у таком дугом низу година догодиште, па чак ни последња велика катастрофа, од 29. маја, нису могли вбрисати.

Те године, краљ Милан, после неколико очајних покушаја, било да понизи, било да уншшти једну силну народну опозицију, која необично узрасте и снажно му сметаше у његовој ненародној упутарњој и, од 1850. године, апти-српској спољној политици, морао је или да се.и сам пусти пиз матицу народне струје или да, као краљ, изврши још последњи терор, кога се он, са познатим цинизмом, лаћао увек у одлучним моментима, много вештије и са више система, него ли што је то доцније његов син, краљ Александар, пробао.

Кад се уверио, да, после изазване Вајечарске Буне и Прекога Суда, није успео у своме плану, а застраши и уништи народну опозицију, оп је ударио

једним новим путем: ушао у тамнице где буги в-

Драгутина Ј. Илијћа.

жали народни прваци у оковима п почео с њима преговарати. Његов акт о помиловању, који у народу беше примљен са великим одушевлењем, био је знак попуштања од стране двора. И сад је краљ Милан од тих првака тражио услугу за услугу; ни мање ни више, он је понудио опозицији народној и саму управу над земљом, али под једним условом: да се удруже са напредњачком странком, те тако да се учини једна радикално-напредњачка фузија, којом би се приближио двор народу и народ двору.

Зашто је краљ Милан ово одлучно тражио 0о6јашњавало се онда тиме, што он још јако сумња у чистоту династичких осећаја радикалне странке; а то што би се ова странка везала са напредњачком, било би снажно јамство, да се опозиција помирила са династијом. У самој ствари, краљ Милан је врло добро знао, да би радикална странка престала бити антидинастичка онога часа, када би он искрено ударио путем старе пародне унутарње п спољне политике. Међутим, краљ Милан, после оне тајне конвенције од 1880. год. није могао никако више ићи путем, народних идеала, но је, или морао абдицирати или, опозицију народпу довести у такав шкрипац, да она несвесно и сама постане, као и напредна странка, његово слепо оруђе у ономе правцу.

Ма да првацима радикалне странке онда још није било ништа познато о оном акту Тајне Конвенције којим се династија Обреновића ставља под заштиту једне стране или силе, у народног пеза-