Босанска вила

Бр. 17. и 18. | 1904. БОСАНСКА ВИЛА. 1904.

Стр. 31

_ пријавник трг. суда) и још ув то, чиновник, који је, на пеколико дана раније, пустио ону брошуру, онда се може мислити, да нисам смео дочекати полицију, која ме је по налогу »Гвоздене песнице « требала оптужити и одмах затвори.

Маја дванаестог 1888. г. прешао сам у Земун.

и после некога времена, када су ми угарске власти наредиле да идем из Угарске, а са руске границе вратише“ ме Руси, дођох у Гурн-бСеверин где намислих да се пастаним. | |

Кад сам се обреоу Турни, сав мој капитал није

пзносио више од два динара: али ја сам знао, да је ·

Радивоје Мартиновић у Турни, те сам се надао“ да ћу његовом помоћи наћи какво, такво занимање. И нисам се преварио. Мартиновић ми понуди да уђем _у његову радњу. У улици мада руостезућиг, он је отворио крчмицу и нешто мало бакалнице, па му је требао један помоћник у кога би имао вере. А ја сам му се учинио погодан, таман како треба И тако ти ја, са целим својим, дотле стеченим књижевничким именом, свршеним факултетом и пет и по година указне државне службе, уђох у ред келнера.

Но мени се није никако чинило, да ме ова служба понижава; па против био сам веома задовољан, јер се нисам морао понижавати да правим зајмове, које не бих могао вратити, ни да се вешам туђим људима о врат.

Посао сам брзо ехватио: знао сам шта које пшће кошта и колико највише воде могу долшти у балон вина, а да вино очува свој вински укус, па опда колико могу одмерати »ексик« на бакалским »артиклима«. Једном речи, из мене је, за неколико дана, изашао и келнер и калфа бакалски, »по мустри« као што ме газда хвалио.

У Турни се брво сазнало, да у једној споредној улици- у »емигрантској« крчми келнерише један ерпски књижевник, Тај глас, ради рекламе, протурао је међу Јрбима запачијама и даље, Перо Аукановић Ерцеговац, стриц и добротвор нашега сликара Ристе Вукановића. Онда је оп био доста имућан и виђен грађанин у Турни, а имао је солидну бакалеку радњу у близини наше крчме и бакалнице. Његова реклама довела је у нашу крчму доста гостију, који су, без сумње »уживали« да их послужи вином и ракијом српски књижевник; а у исто време као добри Срби, који осећаху саучешће према емигрантима, хтели су да свој новац у натпој радњи потроше. На „косту“ смо имали увек неколико српских и бугарских емиграната; који су, разуме се, јели »на креду« и плаћали како је кад ко могао. Ту се »костирао«г и К,Д. Потов, садањи министар бугарски и капетан Бапнчовамнов и још по гдекоји Бугарин, који би се навратио у Турну.

— Тада сам се и зближио са Поповим; који је већ.

онда у Бугарској уживао глас књижевника и преводио доста српских песама, а нарочитоод Бо Јакшића.

Рада је шшла прилично, те се нисмо морали плашити банкротства, ма да Мартиновић у сав овај посао није уложио више од седам наполеондора. Тринаест српских и бугарских емштраната јело је и пало овде неколико месеци, а кода је Мартиџовић, као но пи уредан трговац, ликвидирао и предао кључеве суду, изнео је из рашње опет својих седам наполеондора и сувише, као чисту добит бакалске и механске рафове са тезгом, што је, брат брату, вредило до стотину лева.

· Милановштана у Србији и Стамбуловштина у

Бугарској, биле су тако сличне једна другој, да је

Српско-бугареску емиграцију бар у томе правцу сјединила, у колико су заједнички од истоветне напасти патили. Полиција румунскт увела нас је на око и пажљиво мотрили та све што се у »емигранској крчми« догађа, алш не чињаше никакве сметње у нашем слободноме кђетан.у, осим ико не узмем то за сметњу што нас је спветовала да пе седимо близу обале, но да се повучемо што дубље у варош. Префект ми је у поверењу шемричао, за што ово тражи од нас. Има — вели =—- овде доста купљених људи, који би нас ноћу моглт одвућ: до обале, бацити у чамац п пребацити у Србију; а он не би рад био, да се, под његовом управом, такав скандал догоди. А да се тако што може догодити, напоменуо је како се то умало није десило исаг. 2. Пашићем, који, неко време, становшпе у Турни. Нашло се неколико људи, који су требали: Џашића на сну да наркотизирају, да га стрпају у један џак и чамцем у Србију пренесу.

Да ли је сва ово префект говорио из сличне бојавни пли меких других рачуна не знам; али ја сам га послушао з нисам становао у близини обале, но база преко пута саме префектуре.

Доцније ме позваше у полицију те ми саоп= штитне, да не смем тишпе крај дунавске обале ходати, пити са натавили у близини штега кад која лађа пристане. — А то ми је била најмилија проводња! |

Ова забрлна тицала се још и Радивоја Мартиновића = и више никога.

» Демаркациона« линија у нашем кретању била је до онога парка у коме су развалине Куле Северове, по којој се пи рај назива.

Мартиновићу је било са срим свеједно, али на мене је ова забрана утицала врло тешко. Докле сам смео долазити обали и сачекивати лађе, које пловшше дуж сриске грлнице, било ми је некако лакше сноситп сзоје стања; видим се с овим или оним познаником, чујем од звега по што-шта о Београду и приликама, па мт се чини као да сам се видео са најмилијима; а сада ми је изгледало као да сам за назок одсечен од целе Србије. Како је несносно то осећање и колико опо тешко и убитачно

делује на дух, појмиће само_онш, који су патили од.

=

оне поларијарталив болести: ту. 2 за кућом. Наплазили