Босанска вила

Бр. 17. и 18.

1904. БОСАНСКА ВИЛА=1904.

Стр. 317

»Па тако нешто. Пеђи навалила да ми честита

»Моје мило дијете, немам ријечи, којима бих

заруке а ја — да је развеселам — с њом се за- ти исказала колико се радујем!« То бијаше све, што ручих «. | му је тетка могла рећи. С] | –<Ј | сој Луна Ћелевић БЕОГРАД Биљи. б НЕ | |ика Сејомс Приповијетка 3. Ј. | јетка 3. Ј. Јаковљева В Е О с =] А р 1, = Брло радо, — одговори на пошљетку с ласкавим осмијехом, — ја тако волим кад ти читаш,

1 = УМ у – 5 [ов се позоришни комад у корист једнога (О |||- од љубимаца петроградске публике. Комад

| Ју | је био сасвим нов — и мјеста су на јагму аи распродана. Позориште је било пуно не45 тој 8 обичном публиком, не из средњег сталежа, Ој већ отмјеном ш пробраном, која посјећује

“само прве комаде. Димитрије Димитријевићд Горин учинио је као и други — насавио је. с

Великом муком, ложу првога реда, плативши је

три пута скупље, и дошао са својом младом женом у позориште. Година дана, како се Горин оженио по други пут. (С првом се женом развео п одмах се оженио Наталијом Петровном Шамшевом, коју је од дјетињства познавао. То бјеше лијепа дјевојка — са симпатичним осмијехом поп; лавим, јасним очима, паметна и снажна. Завољела га је много |јаније због његове туге, моралних страдања, која су њеној озбиљној, женској души импоновала, нарочито вбог тога, што је памислио с њом подијелити своју несрећу. А када је једном Димптрије Димитријевић, сједећи с твом, запита:“ „Шта бп вџ рекли, кад би вам предложио за мужа овакву наказу, као што сам ја е« — она радосно пристаде п удаде се за њега. Наталија Петровна тврдо се ријешила да свог мужа учини срећним. Знала је, да га она, друга, чије име он никада није спомињао, није вољела, да га је мучила, не скрећући пажњу ни па његова ласкања, ни на његове навике. — Ова друга, млада жена, сва се заложила водећи бригу о њему.

Имали су мали стан, са шест соба, на углу Невског и Литејне — згодан п привлачан, као што је п сама Наталија Петровна. У најљепшој соби био је кабинет мужевљев, гдје су увијек послије вечере сједили, кад су били сами. Ручак се спремао по његовом укусу. Димптрија Димитријевића окружаваху пријатељи и љему симпатични људи. Једном ријечју, она је умјела вољети. А када је Димитрије Димитријевић, запаливши цигару, сједио поред камина ш замишљено, подуже, гледао на разгорјела дрва; Наталија узнемирено гледаше на то тужно лице, и жалост јој испуњаваше младо срце.

= Драги, хоћеш ли да ти читам> — упита га, да би му растјерала мисли.

(Он јој пе одговори одмах, пошто су га мисли далеко одвеле.

Она узе књигу и поче читати, погледајући понекад на мужа да ли слуша; али кроз неколико минута видјела је, да он мисли о нечем другом в, да га не би узнемиравала, продужила би читање. Горин је често, може бити и сувише често, говорпо жени да је воли. Њој се то није допадало. Наталији се зињаше да тим бескрајним понављањем о својој љубави, он је пе увјерава, већ само хоће себи да покаже, како је воли.

Наталија Петровна чак му то пребаци, али Димитрије Димитријевић само јој смијањем одговори. Младој жени још по мало. рушаше душевни мир та ћутљивост мужевљева. У гостима, на ужани, поред бокала са шампањцем — увијек бијаше расијано-

Ћутљив. Још код куће, кад су сами, понекада би се

развеселио. А када би га прекорела да је, као срећан човјек, сувише ћутљив, он би је љубио и клео се да пикада у животу није тако много говорио, као од дана своје свадбе.

Идемо да се увјеримо!

Наталија Петровна сјеђаше те вечери у ложи, у голуби хаљини, врло лијепа и весела. Му јој чињаше комплименте, налазећи да је интересантна п спремаше се поново да је забавља. Бенефицијант бијаше усхићено поздрављен. Први чин бјеше интересантан и приближавао се крају. Зашнтересована пијесом, млада жена бјеше се загледала у сцену; када се обрну мужу, желећи нешто с њим подијелити, али се уплаши од његовог изгледа. Био је блијед, усне су му дрхтале, а очи, с меким нарочитим сјајем, гледале су на противну страну бине. Наталија Петровла инстиктивно погледа па ту страну — и задрхта. У оној ложи првога реда, засута брилијантима, с глатком фризуром, сва у бјелини, сјезаше Љиљи — прва жена њеног мужа — и сијала је љепотом. »Само кад се не би никад с њом у животу среој« — сјети се Наталија Петровна ријечи свога мужа. Она га са страхом посматраше и, видећи на његовом лицу израз стра= дања, није могла да му не шане:

Хајдемо кући! Зашто 2

— Хладно је, рече и полако скрепу очи па по-

зорницу.