Босанска вила

5 личи пијани Ј = Џ б = Д . ~ |

158. 17. пи 18.

1904. БОСАНСКА ВИЛА 1904.

Стр. 919

Она га гледаше с осмијехом, као што изгле-

даше, наслађујући се његовом забуном. Златне су 1956 сијале у њеним очима. — Чини ми се, ја пемам ес Вама ни о чему ни

говора ни писања. (Он поново подиже капу и хтједе.

поћи.

Вараш се, — вадржа га за рукав од горњег капута; — у садањем нашем новом положају имамо много што-шта једно другом рећи.

Она се насмија, а он задрхта.

= Ти си сада другој муж, — продужи ЈЉиљи; човјек, који мене мрзи. Мраиш ли ме Дима Ја то видим. Зпачи, међу нама је читава провала 2

— Ви сте је сами направили, — хладно одго-

.„ вори, не гледајући је.

— Тим боље, весело одговори; ти знаш да ја волим сметње.

Он слеже раменима.

— Молим те, не узбуђуј се. Такав, какав си сада — спокојан, хладан — допадалш ми се. И ето за таквим, ја сам готова прескочити провалу, — па му гледаше у очи, смијући се,

Престаппте, Лидија Павловна, ваше су пале увбудљиве.

Ја говорим истину; замисли сву ноћ нијесам спавала, ево нијесам ништа ни окусила а шетам. Видиш како рано устајем, то је ради љепоте. Казалп су париски љекари. |

Он Бутећи пође поред ње.

Шта, ти си с новом срећом изгубио језик > == поново поче, видећи да хотимице пеће да говори о њом. А сјећаш ли се, како си ми досађивао својим Баскањем > — У осталом, тада си ме волио.... Уздахну и погледа“ га.

Ви сте ме одучили од говорења, рече с горким осмијехом.

— Та је ли могуће А сада, замисли, хоћу поново да те научим.

— Али, то је тешко.

= Но није немогуће, — кокетно проговори, зауставивши се пред њим па средини стазе. Не, драги Дима, ти зпаш да ја волим тешке задаће.

Он је погледа. Љиљи је стајала, заноспа, неодољива у својој љепоти, а он дрхташе као у грозници: прикривепа страст испољаваше се. Он хтједе да јој прилети, ижљуби јој усне, тито се смпјаху, да је спажно ватрли.

= Опростите Пиј Павловна, — озбиљно рече, подижући капу, и брзим корацима удаљи се од ње.

Плашљивче, — викну за њим и гласно се насмија. — До виђења, Дима, опет ћемо се видјети, = допираше Љиљин глас до њега.

Он пожури, да би се удаљио од те жене, пред којом није умио собом владати. А да му је казала да остане, — осјећао је да би остао. И врло брзо удаљи се од ње. | „Кени пије ништа причао о том сусрету.

(Шаставиће се.)

Па ја

Рефлексије.

Шта је велико а шта малог...

Како је мален мрав, кад га са човјеком сравнимо!!... Па ипак огроман према вемљи, кад је са човјеком упоредимо!!...

Шта је мало а шта велпко2...

Зар живот микроба, које једва видимо кроз увеличавајуће стакло, није нешто велико7!,..... Људска мисао нема мјере за простор, у коме се крећу те микробе, као што је нема пш за васиону, у којој је више А, него у мору пијеска!!...

кличе: » Велики си, Господе, п чудна су дјела твоја!!. «

(0 правилима о слагању боја, по нашим естетичним појмовима, нема пп трага код нашег народа, него су напротив тумбе окрепута. Па ипак заборавиш на та правила, таки је моћан утисак ђу хармонији те цјелине. Ту је геније народа створио нова правила.

Народ зове »вилозовима« оне жене, које измишљају нове шаре и тканине. И заиста је таква жена

— рођен експериментатор, који будним оком пронађе сваку прилику, да прошиј и своје знање и своју вјештину подигне до умјетности, увијек индивидуализиђану. Пустите је! Она ће инстинктом народнога генија наћи прави пут. — Народни се геније пе стиди учити, али увијек показује мајстора, а не плагијатора. — Она ће старе облике са новим спојити, веселом игром комбинација; свагда продуктивна, побуђена сопственим импулсима.

Кад кога од наших милих изгубимо, тада му по могућству, приређујемо сјајап погреб и подижемо споменик. Нека унутарња сила гони нас да своме пијетету према покојнику дамо видљива израза.

Али су то погрјешпи појмови: На тај начип и нехотице вријеђамо тај пијетет, износећи га пред свјетину, коју је парада“ прикупила на улици. Ми профаним очима излажемо бол своје душе. И то чинимо у оном тренутку, кад нам је душа најближе Богу своме, у тренутку, кад се растајемо са онима, који су нам за срце прирасли,..