Босанска вила
=
Стр. 358.
1904. БОСАНСКА ВИЛА 1904.
менем само Ђалскога с »Најом« у »Стражилову« 1887. и Адамова са »Први пут у колу« у ·„Ујепст“ 1886. — али ни једном као да то гостовање није тако омилело као Владоју — пре Шмшту а сад само (6. — у —Југовићу. Њега налавимо 6» Дувном« у »Бран"_кову Колу« 1898. са пет приповечица у зомрци с натписом »Сјене« у мостарској > Малој. Библиотеци « (вв. 96.) па чак шу »Летопису Матице Српске« (књ. 226.) са првим »цртежем«, који се зове »Љубав 2« и који из Летописа оштампан, са другим »цртежем«, налтписаним »Господин начелник«, сачињава прву свешчицу Југовићевих »Цртежа«. Југовић се дакле у час удомаћио, а није ни чудо, кад је у нама пашао преду= сретљиве и ванредно гостољубиве домаћине, који већ не знају где да му нађу места, од како га је Драгутим Ј. Итијћ, некадашњи Цензор »Бранкова Кола«, премамио амо до нас. Драгутин је, приказујући прву "збирку Југовићевих слика, што изађе у Петрињи 1897. с натписом „Џуепио |ебе“, први Југовићу осладио српску крштику, те већ у 48. броју »Бранкова Кола« ех 1898. штампано, читамо како ће се за „УБ Ке 12. тога“, другу збирку Југовићевих радова, приредити _ одмах и издање ћирилицом, пријавили се довољан број претплатвика«. Оно до душе Драгутин после у 50. броју »Бранкова Кола« исте године — малчице ретирира па ту другу збирку прима »вамо као оглед, као покушај једнога почетника и само толико,“ али се оно његово: »ову књижицу не би требало непримећену оставити« из рефератића му о „Отевш ока
„=
-паби“ у 80. броју »Бранкова Кола« 1897. ипак стало
испуњавати све се већма испуњавало, док није дошло до оног, колико резервисаног толико и симпатичног приказа Југовићевих »Сјена« из пера младог Ил. Ивачковића у 10. броју »Бранкова Кола« ех 1908.
Признајем и ја, јер морам признати, да су Ју_говићеве сличице — ма и нешто апартне — веома миле и привлачне, али налазим и доста чега у њима, чему не могу а да не замерим. "Наравно да се мене овде тичу бамо »пртежи« »Љубав« и »Господин на"зелник«, но што њима двома смем приговорити, то
тврдоплавом оботкаватељу« од седам година То није природно, то је те још како претерано или бар из-
тештачено, то није узајамно идилична детиња оданост
_ни верна слика стварнога живота, то је театрална
афектација, на какву могу своју децу навићи само
_недотупавни родитељи. А да ли је ово срећно ими-
"гнијевда. «
товано најивни дечији говор:
„Јер шмам боље друшливо од тпебе. Ти си миш требедаст « 5 или:
те вјери] јој, Павле! Јамачно нема нигдје у врту
2
или:
_ „Само мируј, Павле, ја не Ћу јамамчно отики«, о том држим да не може бити препирке. Но ако ко
"ипак мисли, да деца у књизи не могу разговарати _
и радити као деца у животу, том препоручујем да
прочита књижицу Маџара Ференца Херцега, што се
зове »Струњави коњаник“. Опако зборе и творе права. деца, а Јулка »са демонски чаросним очима,« »ли– јепш, здраво развијени« Павле, што »лудује управо за својом малом сусјетком«, »елаба ш блиједа посе=
"стрима« Олга и »два млада укочена "тосподичића, · "озбиљних лаца и укусно опјевена«, »охоли« Иван и
"како их је Бог створио.
радознали Рикард, што се »окреће потајно и клима главом малој наџасници« — све су шре, него деца,
Па кад је реч о природи или боље неприроди,.
· ту одмах диже руку Југовићев стил и јавља се, да
је и он ту. И слушамо га, како
нам поносно цитира. ова по избор места: 8
Па
. вапламе се Олга дотрчавшт сва очајна и
нлекне крај своје љубимице, малпатајући је сузама. ...«
=> Орце престало ааском да куцљ гледајући "своју
властамлиј брамотиц,...6
«Опремане су дакле велике тритраве у тјевачкому
друиливу, како ће се приредили љубљеному предсједнику
- уочи његовог стаутања "на 'намелнличку стао лицу сјајна = Е = По ле Е 5; ==)
бакљада, – » .... човјек не би сотшово ни вјеровао, да тле скуте
ствари имају смисла за лутке « И сећамо бе, како
је безименка у »Дувни« »мислила.... да те он заоку-
_ тилиш цијело њено биће, сваку „мисао, сваки куцаљ
ов са свим лепо, дабогме ртаећелиа ргасбетепи 5 пио
ада о аддепда, даје применити и на пређашње Ју-
говићеве радове. Е па ја ево велим, да у Југовића _
није баш све тако ни природно, да фактичво има, те још како претеривања и да њему није пошло за · руком, да међу осталим, да читаоцу лепо опив узајамне ' идиличне детиње оданости и верну слику
стварнога живота и да срећно имитује најивни дечији |
"говор, као што хоће о томе српски свет да увере, које Савић које Ивачковић, обојица 6 "погледом на »ејену« »Ив забавишта«, уз коју »пртеж«. » Љубав 2«
пристаје као најприкладнији пандан. Је ли преродно, да _
девојчица од шест година има „страствено« лице "Је ли природно, да дечко од седам година. »стра=
ственим гласом« изговара- име »опасног дјевојчета «
од шест година, по што је на њ »мислио непрестано« .
у тешкој болестиг Је ли природно, да девојчица од
шест година зауставља мртвачка кола и »неко брво -
са земље дигнуто цвијеће« меће па ковчег »свом
страснога срца... Но не би смо ми тога ни слушали ни сећали бе, а ни опажали, да је на 14, 17. и 28. страни видио, | на. 18. видјело ш видео а на 10. свидјела, нити бп нас бунило бесћутан, пбчекиван, изпрагењење, па ни махање са шеширима и са кајдама, па чак ни Љаж ни чурчије а улица, јер то шшчезава испред многих лепих приповедачких одлика Југовшћевих, а најзад. није то његов импорђ = било је тога у нас и пре њега, као што ће га бити и после њега = = не бисмо ми запињали пл за што, да све то елучајно не парадира баш у »Бранкову Колу« и у »Летоншсу Матице Српске« Али да! Између свију Словена ми (Срби смо нолорно најгостољубивији домаћини. Па тако. ето у пас и »пуцају« кроз задњи прозор на зелене пашато«. | -— = |
Н. Сад.
Јован Грчић.