Босанска вила

Бр. 4.

Стиже опет оно књигоношче, Што но га је везир опремио. Како стиже, тако и пролази. Докле дође варош Подгорици, На вратима кнеза находио, Пољуби га у скут и у руку, Џа му стаде Циго бесједити: »Господаре, Милутине кнеже, Подијели мени муштулука,

Јер ти иду кићени сватови,

И пред њима Поповић Стеване, И са њиме нови пријатељу, Пријатељу, дјевер уз дјевојку, По имену дијете Ненаде.« Онда кнеже дукат извадио,

Те га даје црну Циганину. Још му вели дрни Циганине: »Господаре, Милутине кнеже, Да ја идем лијепој дјевојци, Неће ли ме штогод даривати. « Кнеже му је изун допустио. Оде Циго на бијелу кулу,

Па дјевојци књигу додавао. Цура прими, па је прочитала. Док ево ти кићенијех свата, Сусрете их Милутпне кнеже, Води Стеву на бијелу кулу,

А Ненада цури у одају.

Како Ненад у одају дође, Одмах цура књигу додавала, Свом дјеверу дијете Ненаду. Ненад виђе шта му ситна пише Ну да видиш Милутина кнеза, Кад је ситну књигу прочитао, Ситну књигу паше Подгорице, Својој љуби све по реду каже: »Што ћу, љубо, ако Бога знадеш» Како Бу ја момка погубити,

И онаком злату кидисати 2«

1904. БОСАНСКА ВИЛА 1904.

Стр. 78

Све је Стеви редом казивао. Стево њему био бесједио,

Да погубе дијете Ненада. Онда вели љуба кнежевица: »Ја ћу вама отроват Ненада!« Док ево ти књегињице младе, Носи она господску вечеру, Затровану и осичањену.

Неће Ненад баш ни окусити, Каже да је њега забољело, Већ дјевојци 'вако бесједио: »Снахо моја, Анђушо дјевојко, Сутра хајде на воду студену, Ја ћу свога појахат дорина, И доћи ћу теби на водицу, Бјежаћемо селу Поповоме.« Освануше, јутро дочекаше. Оде цура воде донијети,

А Ненаде пријатеља виче: »Пријатељу, Милутине кнеже, Опреми ми мојега дорина, Да га јатем пољем зеленијем, Казаћу му сваке марифете,

То нек гледа нашљедвик Никола,

Јер је мени суђено мријетц, Немам коме коња оставити, Поклонићу дијете Николи,

Нек га јаше сердар Николаја. « Оде момак на коњу дорину, Бирдем прође у поље зелено, Добра коња плахо разиграо, За час дође до воде студене, Зграби руку кнежевој дјевојци, Те подвикну грлом и авазом: »Мој даиџа, Поповић Стеване, Води за мном кићене сватове!« Стеван брзо опреми сватове, Оде право, сустиже Ненада. Отле свати здраво путоваше,

Добар јамац.

— Српска народна прича. —

Док дођоше кроз ЖКабљака града. Онда вели Златија дјевојка:

» Чекај мало, моја другарице, Ет' и мене с тобом у сватове!« Ту су свати варош пролазили, Док дођоше на воду студену, На ћБуприји воду нагавише. Тамо стоји триста Арнаута,

На дуге се пушке ослонили,

А пред њима паша Арнауте. На глас викну паша Арнауте: »(), чујеш ме, Поповић Стеване, Или дај ми са рамена главу, Или своје свате и дјевојку, Пли сама дијете Ненада.« Одговара Поповић Стеване: »Волим дати дијете Ненада, Него с вама кавгу заметати. « Тако прође, проведе сватове, Цура прође сузе љевајући. Оста Ненад јунак на ћуприји, Јер он нема куда пролазити. Своме срцу гијрет учинио,

На ћуприју наћера дорина,

Ил погинут, пли задобити. Таман Ненад крочи на буприју, А долеће јунак на зеленку, Око њега облајеће Корда, Трком трчи, а из грла виче: »Стани мало, пашо Арнауте, Везир ти је вако поручио,

Да пропустиш дијете Ненада.« Џа достигну дијете Ненада, Узе њега за бијелу руку, Проведе га кроз те Арнауте,

И без ране п без мртве главе. Онда му се цура показала,

Да то није јунак од мејдана, Него главом Златија дјевојка.

Михаило Радић.

по један богат трговац, који се далеко прочуо са своје доброте. Он је чешће помагао сиротињу, дијелио немоћнима и невољнима, а узајмљивао потребним сиросрј масима. Из десетог вилајета долазили су њему људи и вазда помоћи налазили, а нарочито % пред Божић и Васкрс. Тако једноме сироЈЕ машку осуди паша сина па пет година тамнице, или педесет дуката откупа. Ко јадник, ко жалосник, није знао шта ће. Нема оклен платити

толике паре, а жао му да син пропада у тамници. Најпослије чује за тога трговца и једва је чекао да се приближи Божић, па да оде њему и заиште у зајам. На десет-петнаест дана пред Божић човјек се опреми и пође ономе трговцу. Три дана је путовао, док дође у ту варош и распшта за трговца.

Кад дође трговцу на дућан, све му каза што је и како је, па га замоли да му узајми педесет дуката, да откупи сина. Трговац види да је пуки сиромах, па га упита: »а имаш ли ти јамца, да ћбеш ми по-