Босанска вила

Бр. 4.

1904. БОСАНСКА ВИЛА 1904.

Стр. 75

судећи по ранијем, а још вшше каснијем раду Грданову, и по његовим везама са западњацима, нема сумње да је и овај устанак изазван највише подстицајем са стране.« Ја опет мислим да није овако, а своје мишљење оснивам на томе што врло добро познајем дух и карактер народа, односно племена из кога је поникао војвода Грдан. Познавао сам више главара п војвода, који су од 1828. г. па овамо дизали и руководили устанцима против Турака. Ови устанци, па сигурно и онај за војводе Грдана, нијесу били изазвани подстицајем са запада, а можда јесу потпомагани и то само онда, када би се ови т. ј. вође устанка у крајњој нужди обратили за то западњацима. Ове су невоље биле честе, па за то и видимо да се наши обраћају за помоћ на запад врло често. Да је војвода Грдан радио по налогу са запада послије свога пораза на Гацку. не би се мучио са Ахмед-палпом, него би емигрирао онамо, од куда су га и подстакли на устанак. Његови преговори као и преговори патријарха Јована и херцеговачког владике Висариона са западом, а тако исто и суревњивост међу западним државама и међусобно неповјерење у акцији против Турске, довољно су били научили војводу Грдана, па је искључена могућност, да је његов устанак био изазван потстицајем са запада. Сваки главар и старјешина народа српског под турском власти, носио је мисао о томе, како би се отресао османлијског господарства, па како је дотични био енергичан и у каквијем је приликама био, онако је и покушао да своју мисао оствари. Овакав је био и војвода Грдан, који је мисао о свом устанку сам са својим народом смислио и покушао да је изведе.

Ово су моје узгредне напомене о студији г. Томића, која има све особине озбиљне историјске радње.

Фојница код Гацка, 1/ХП. 1908. Тома А. Братић.

Чича Јордан“). Приповијетка Стевана Сремца. Мала

библиотека број ХХТУ. година У. свеска 66 1908.

Цијена 30 потура (40 пара дин.. У Мостару 1908.

Издање и штампа издавачке књижарнице Пахера и Кисића. Стр. 90, 169.

И из ове приповијетке (или слике, како писац свој рад назива) као и из других радова Сремчевих вије пријатан, једар и здрав хумор. Ту нам Сремац приказује простога, старинскога Орбина, истичући вјешто све особине и врлине, којима се одликоваху наши стари. Чича Јордан је добар, благ, милосрдан, нелицемјеран, искрен, отворен и простодушан. Модерна струја живота, или како би се то друкчије рекло, »дух времена« није унио у срцепдушу Чича Јордана никаквог предругојачења и никаквих потреса у старе добре идејале. У Сремчевој слици веома је јасно изражена супротност између Чича Јордана (Србина старог кова) и његове околине. Чича Јордан је безазлен, поштен, честит — као што може бити само честит, безазлен и поштен човјек, који је задојен правим и чистим хришћанским учењем. Чича Јордан неће да се користи слабостима људским; он,

=) Ова приповијетка, или слика, била је најприје штампана у мостарској „Зори,“ спомиње. Ур.

ма да се то у Библиотеци нигдје не

разумије се, на свој начин, осуђује све што људе понижава, каља и упропашћује; он, и ако је механџија, савјетује људе, да буду умјерени и уздржљиви у пићу. Не чуди се »Швабама« што су расипачи и што не знају за разумне границе кад пију, па се опијају и праве од себе бруку, јер по чича Јордановом резоновању то им и »вјера« допушта; њему жао понеких Срба, који занемарујући свој посао одају се пићу, па се тако срамоте и упропашћују. Таке Србе чича Јордан не мирише, њему је тешко гледати их у својој механи, али пошто није био кадар да их се отресе (летили су њему јер је продавао непрекрштено пшће, као што то други чине), он их једнако савјетује нек се откане беспосличарења и скитања по механама, па нек живе као и други православни Хришћани, честито и поштено.

Премда су сви Сремчеви радови писани шаљиво и хумористички, ипак они нијесу искључиво томе намијењени да нас забављају и на смијех расположе. Сремчеви списи изобиљују пи са здравом поуком, а осим тога у њима ће расудан читач паћи и подоста једрих васпитних зрна. У чича Јордану Сремац је згодно приказао како је онај ред српских људи, који пролазе кроз више школе, прећерано саможив, непоштен и незахвалан. У првом дијелу своје слике, гдје се описује чича Јордан као пудар, Сремац црта односе између малог свијета (дјеце) и одраслијех, па је ту вјешто истакао у особи чича Јордана, како би требало старији да удесе своје понашање према дјеци. Чича Јордан као пудар (аувар воћњака) има много посла са дјецом, јер мали хајдуци познавши да је чича Јордан благ и добричина, прескачу преко ограде у воћњаке, које он чува, пељају се по воћкама и краду мирисаво и сочно воће. Па ипак чича Јордан није спрам несташних крадљиваца груб; он кад их кара и одгони из градине, пази да му из уста не излети каква погана ријеч и неваљала псовка. Од чича. Јордана многи српски родитељ могао би се научити како ваља са малом, још неисквареном, дјецом разговарати, ако смо ради да их не саблазнимо.

Ког год хоће да се забави, поучи и насмије, нека купи за неколико новчића Чича Јордана, па нека га прочита не једаред, већ више пута!

Коста М—%.

ИЗ ПОЈЕ МПЕКАДАШЊЕ УРЕДНИЧКЕ ХРХИВЕ. Од Јовача Грчића.

(Наставак). |

Већ у 19. броју »Браника« те исте године оплакао је Милан Савић, листу на челу, свога друга из детињства и необично симпатичнога српског песника Милорада П. Шапчанина. Као што видимо, црни је делија у почетку године 1895. сувише оштро замах нуо косом те посекао и однео више, но што је право. Покојни Шапчанин није много радио у мом листу — 1887. ми је уступто оно препевано »Краљево звоно« Американца Стодара (Влећага Шепгу моддага, рођ. 1825.), а 1888. посланицу архимандриту Руварцу с натписом »На Божић« — али је сваком приликом доказао, да симпатише са »Стражиловом,« као што сведочи и ово његово писмо: