Босанска вила

Бр. 5.

1904. БОСАНСКА ВИЛА 1904.

Стр. 88

године, имао је и зрелије мисли, а у пошљедње доба. "пјевао је тако добре пјесме, да их се не би постидио ни бољи пјесник српски. Другу књигу пјесама штампао је 1901. године под именом »Крапшкиње« Ту му је књигу српска критика поздравила врло симпатично, јер се по њој видјело да Богдан има пјесничкога дара, само је штета што није више учио, иначе би био добар пјесник, па и то би можда временом достигао п ако са већим трудом и напором.

У своме мјесту Богдан је био покретач сваког корисног народног предузећа. да опште ствари нпје жалио ни труда ни новаца. Чешће је свој посао занемаривао, радећи на народним стварима. За то је био чувен и поштован у свој Босанској Крајини. Као омиљен и интелигентан омладинац изабран је као народни вођа

за своје мјесто у велику депутацију, која је ишла у Пешту ради црквено-школског штатута.

Срећа му се бијаше насмијала на годину дана пред смрт, када се бјеше оженио кберју честитог Србина, народног првака и вође г. Косте Кујунџића из Лијевна, ваљаном дјевојком Милком, са којом је имао и након себе оставио малу ћерку.

У пошљедње доба Богдан је радио готово по свима српским листовима.

Мир пепелу твоме храбри и одушевљени Србине. Бог ти дао у рају насеље, међу нама вјечно спомињање!

У Манастиру Тавни. Петар С. Иванчевић.

и

Женик Слободе.

Визија у три слике, од Драг. Ј. Илијћа. (Наставак).

Појава ТУ.

(Чим мујезин умукне, шум се трометне у тиску и сиктање, а у исто време улети гомила мрачниг дужова, вукући за собом окованиж руку Србију. Србију треставља жена растплетшенихј коса, око чела има круну у виду зупчастит кула а треко- целих груди извезен бели орао у шламлау. Над круном јој сија крст. Одмат за њом упрчи и Бранковић, с троструким бичем, којим је шиба. Он је у српском властавоском оделу а око калптака има чаљму. Демон-Орбије (вуче је за собом) Бранковићу — удри! Србија : Сине, мајку зарг Бранковић : Ја немам мајке, жено! (ошине је) Србија : (Врисне и падне на колена) Зли дуги: Ха, ха, ха! Демон (Србије: Познајеш ли мег Србија очајно: Демоне! Демон Србије: Да, ја сам то: Демон, твоја. коб, Сада ми паде шака, овде те чека гроб! Србија : Ох! (Обори главу снуждено). Не боли гроб већ рука сина мог, Што мајци недра бије! не, сине, мајку зар 2 Бранковић : Умукни, кујо! (ошине је)

ЛТрлави вилпезови (дубоко уздажну.) Авај! Бранковић: Доста је било твога! Пред тобом пропаст зјапи Усуд је дао теби окове или гроб, Проклета просјакињо ја нећу да сам роб! Србија: Издајеш мајку своју, колевку жића свога, Проклети Јудо, куд ћеш» над мојом главом зар Не видиш како дрхће знамење распетога! Изроде! Бранковић: Ово зар Зар тиме претиш мени!2 (Зераби јој крст с' круне и таресне о земљу) Демоне, згази! Демон (газећи прст) Тако нек падну сви! Сви, који крсту служе! МТртави (дижући се у тола: неки са уздигнутим тесницама: клонулим гласом) Јудо! (као далеки ехо са све четири стране чује се овај узвик) Србија : (0, децо изгинула! Видесте л' брата свога, чусте ли овај срам! То није злотвор кобни што моје кости гази Рођени синак то се на мајку диже, плази И часни пљује крст

У крви огрезли, Бранећи мајку своју у грозном боју пасте Ко снопље покотено. О, Боже праведни,