Босанска вила

1904. БОСАНСКА ВИЛА 1904.

Стр. 85

Отмица.

По туђој мисли написао: Осман-бег Спикалић.

(Наставак).

Бр 5. а По | 5 јежимо, — викнух пријатељу и дјевојци. Ј Пођемо трчећи у правцу шумице, која

се истицаше на мрачном хоризонту. Стигосмо. тамо задихани и знојави и нађемо наша два човјека, који нас чекаху на коњима.

—- Јеси ли тиг — упита један глас на шум наших корачаји. То бјеше глас Наумов.

Дјевојка се стресе на тај глас.

=— Науме! — викну.

Јањо! Благо мени — дцикну младић чувши дјевојчин глас. Е

— Ћутите! Имаћете доста времена да се мазите. Бјежте, — рекох им.

Коњ бјеше спреман. Наум узе коња за узде.

— До виђења у Витошту — рече Маћедонац.

— Ако Бог да, одговорих.

Бјегунци ободоше коње и одјурише у галопу. Ја се с лордом вратим у Битољ.

— Хвала Богу те успјесмо! — узвикне сир Јон.

· — Надам се и ја.

— Како, зар се само надате>2

— Да, за младенцима се може послати потјера. Да их ухвате.... | |

= Не бојим се ја тога.

— Не смијем тако нагло славити побједу. Ага ће се брзо сјетити да му нема Јање, тражиће је свуда. У томе ће видјети рупу код ограде, па ће знати да је побјегла и учиниће све што могне, да је опет нађе!

= Вечерас неће за цијело нашћи на њен траг а сјутра ће већ бити доцкан.

Помогнем јој узјахати.

= Радовао бих се кад би погодили. Али сада треба похитити, како бисмо стигли на вријеме за вечеру код кајмакама, те да не падне ни трунка сумње на нас. Мрак бјеше већ у велико, кад стигосмо код гувернера.

Уведоше нас одмах у собу, гдје нађосмо кајмакама у разговору са четири човјека у тијесном одијелу, четири виша официра битољског гарнизона.

— Селам алешким! Извини што смо малко задоцнили, — рекох кајмакаму.

— Емире, хаџи бен Махома, твоје ми је присуство тако мило као роса сувој земљи, којој се она увијек радује, кад јој с неба падне.

— Твоја доброта нема границе, кајмакаме!

— Још је већи твој глас. Отур ефендум! Ево носе вечеру.

Засједосмо на миндерлук поред кога бјеше постављена синија и на њој софра. Олуга донесе на

великој чинији пилав, то најомиљеније турско јело, јагњеће печење и питу.

— Једите, емири. Бујрум!

— Хвала! — одговорисмо обојица.

Моме се другу не свиђаше вечера. Накањиваше се да отпочне јести, нарочито кад видје, како наши великодостојници тргају месо прстима.

= Их! уввикну.

— Тутите, ако бога знате, не вријеђајте ми кајмакама, помислите на. .....

Лорд намршти лице, узе комад печења, који још није био додирнут претима, расијече и примаче лагано устима. Да сам којом срећом био сликар или бар фотограф, па да снимим лорда у овом тренутку, мислим да бих паре зарадио. |

— Шта вели твој друг> упита ме кајмакам.

— Уесхићен је твојом добротом, — рекох иронично. — Зашто онда не једе >

— Стидљив је јако и није навикао да има посла св вишим личностима као што си ти.

— Кажи му нека буде рахат, — рече гувернер достојанствено. — Ја вас обадва врло волим. Шта

је тај твој друге

= Он је врло богат човјек, али плашљив као зец.

— То ми је за чудо. Богаташи треба да су одважни, јер се новцем све може постићи.

— То је истина, али је мој друг изузетак у том правилу.

Послије мале почивке рече ми кајмакам:

— Могу ли те за нешто упитати.

=— Изволпте само!

= Ти имаш ферман.

— Видио си.

= Како си дошао до њега 2

= Дао ми га је Султан.

— Он те дакле познаје 2

= Видио сам га неколико пута и с њим разговарао. Његове очи благонаклоно погледаше на моју сићушну личност.

Нијесам лагао, кад сам му то рекао.

Кајмакам се насмијеши.

— Емире. Тип нећеш да издаш тајну, — рече усплахирено.

— Ах»

— Знам ја ко си ти.

— Ко

= Ти путујеш инкогнито.

Насмијеших се.

— Вараш се кајмакаме.

— Не варам се. Учио сам дипломатске школе. Можеш ми се повјерити. Нећу издати твоју тајну.