Босанска вила

1904. БОСАНСКА ВИЛА 1904.

Стр. 87

Вуцибатина.

Приповијетка Макеима Горког, превод Милана Матића. (Наставак.)

паметних жена... јесте.... У зад рђаво пролазила: или сам их доводио до 7 лудила и презрења; или су према мени биле некако простакуше. Ова пак жена обвезала ме на поштовање једино својом простотом. Ја јој велим »адбогом!

али свака је нај-

— Збогом, мој мили, вели ми она, пи Бог нека ти је у помоћи!

— Немојте да Вам је жао што се растајемо.

— Вашто пак да ми није жао, пустити тако дивног и паметног младића2 Кад (би од мене зависило, ми се не бисмо могли растати, али кад се мора, — онда нека. Опраштам ти! Сад си слободан као тица, зато полети и пођи збогом! Па поче“ плакати.

—- Ти мени опрости — рекох јој.

— Шта то говориш, рече она; немам ништа да ти опростим Ја имам само да ти захвалим.

— Да захвалитег На чему“

= Наравно, рече она.

— Само да си хтио, могао си ми све имање однијети, јер била сам сасвим у твојим рукама. Да си хтио, могао си ме сву покрасти — накрасти ко. лико хоћеш, аја у томе не бих те могла зауставити, и то си ти знао Сад пак идеш од мене частан и врло добро знам колико си код мене, за ово вријеме заслуга стекао — не више од 4 хиљаде рубаља. Да је други био на твоме мјесту, све би ми однио и мене би на улицу избацио! —

—- Да, тако она говораше..... дивна жена. Најзад се пољубисмо. Кренух с поштовањем и с 5 хиљада рубаља у џепу. — Она је то сама израчунала. Најпослије дођем у Петроград.

У Петрограду сам живио господски. Чинио сам познанства, неки пут играо сам у позоришту, али претежно — играо сам се карти. Посподски је то играти се карти. Сједи се за столом и за једну ноћ десст пута се умре им десет пута се оживи. Калосно је то гледати кад пошљедњу рубљу испустиш из руку, па тада као просјак скиташ се улицама. Онда или у лопове пли се убиј! А пријатно је то кад се твоме играчу измакне пошљедња рубља, па га обузму мучна осјећања, као мало час мене. Ко је гледао ова весела и невесела лица, која дрхте од страха за тубитком, или од жеље за добитком, кад људи тако посматрају а карта једна за другом клизи — тада се узбуви п крв и живци!... Са сваком баченом картом оцијепи се од човјека по један комад врућа

ипак то бјеше

меса помијешан са живцима и крвљу из срца..... то је сочно! -

· — Тај непрестани ризик — све изгубити, то је нешто најљепше у животу .... Јесте, у томе је велико уживање, а нарочито се човјек баш тада добро осјећа, кад се у игру сав заложи. Што ко више ривикује, тиме има више осјећаја у животу... Јесте ли кад гладовали2 Ја памтим кад двапут за 24 часа ништа окусио нијесам.... Кад се желудац сасвим збрчка; кад се цријева почну сасушивати и изумирати, — тада је човјек склоњен, за комад хљеба убити човјека, дијете заклати, на свако је зло наклоњен .... Овакав положај, у коме је човјек готов на злочин, има своју нарочиту појезију, то је драгоцјени положај, пи кад се до краја издржи, онда човјек мора сам себе поштовати.

— Али да наставим своју шарену историју. Она. се отегла као пратња, у којој играм улогу летшне. Пхи, гада, како ми дође глупо упоређење у главу. У осталом, ако је гадно, оно је исправно, па и ако није духовито. Балзак је право казао кад је рекао: »да је то тако глупо, као што су глупа факта«. Глупог Може бити! Шта ме се таче разлика између паметнога и глупога.

__ —_ Дакле, ја сам у Петрограду. То је лијеп град, али још би љешши био кад би се половина његова становништва извукла из смрдљиве баре, која га окружује. Ту сам становао, бавећи се увијек неким заобилазним радњама, које личе сваком човјеку. Привукао сам на се допадање и љубав једне госпође, те ме прими код себе. Зар се нијесте никада са женама забављали» Пробајте то! Занимљиво је, пу исто доба опавићете да сте њен роб и њена својина. Купи вас просто као играчку, али ви се сами играте с купцем, јер он је сасвим у вашим рукама и тоу врло смијешном положају, пошто пред њим у свако доба можете играти улогу чизме мјесто шешира, што би хтио да му купште и натучете на главу. Тако сам живио једну, двије, три године и добро ми је ишло, Т. ј. било је занимљиво.

— Сад долави један романтичан одломак из мога живота. Једног лијепог дана дође код мене један одличан човјек, који се, поред осталога, занимаше и рђавим послом — политиком — чега сеу добри час врло лијепо латио — и рече ми:

— Да ми напишеш један пасош!

= Какав пасош

— Н. пр. за једну дјевојку, за једну бринету од 20 година, средњега стаса, у осталом — као и све друге.

— Заштог