Босанска вила

· 1 ВИША 10

— Зато што таких дјевојака има и нема. Ја бих удомио таку једну дјевојку, на основу оваког

-" пасошта, = То је, дакле, сасвим занимљива историја.

Моја жена имађаше једну олушкињу, која. потпуно |

"одговарале траженим особинама. Ја узмем њен пасош и предам га овој варалици. Дакле, добро је и тако прође неко вријеме.

— На један пут грунуше два жандара, Па МАРТИ ми: Напријед! Ја пођох. Један од њих прномавњаст и врло опак упита ме:

— „Јесте ли ви за неку госпођицу — · таку и таку по изгледу — написали какав пасоше ____— Сасвим тако, благородије, само не бих знао да л је то баш за »таку и таку« говпођицу.

= Како тог

— Ево како! Мој пријатељ превидио је казати ми име те личности. Та рђа није ми вјеровала.

; — Како је то да ви то лице нијесте познавали, а дали сте му пасош» __-- Ја му га нијесам дао.

= А ко му га је дао

— Овај и онај!

— Аха! рече ми благородије; ви сте нам у рукама.

— Захваљујем на обавјештењу и изласку из

заплета! = И одмах нареде да се мој пријатељ ухвалш, а мене, међу тим, безбиједности ради, ставе у при=

смотру под нарочитом нумером. Два дана послије“

тога изведу мене и мога пријатеља на суочење. Он, наравно, све моје исказе потврди пред полицијом. да тим ме запшташе: гдје бих желио да се удаљим из Петрограда, а ја их запитах:

— Јамачно не бих смио рећи у Царско селор

= Не може тамо. Још даље!

" рекоше ми,

"да бих могао по жељи још даље отићи, али за три

године не бих се смио вратити. Међу тим папире ми узеше на чување спомена ради, а за Тулу спреме ми други павош.

— Узмите ову путнику исправу и поста раје се да се за 24 часа уклоните одавде!... Ја пак пдмислим да се властима морамо скора али = иначе како би било друкчије 2

= Тако дакле.

све своје ствари продам својој таздарици за позналну суму и упутим се својој жени .... а она злоћа, не хтједе ме примити. Ја се

„онда упутим час овоме, час ономе познанику и сваки

се од мене отреса као од губе. Код оваке пажње и наклоности ја их све оставим и упутим се једноме манастиру да пошљедње часове свога, Петроградског боравка тамо проведем. Око 6 часова у јутру изиђем одатле без пребијене ларе у џепу. Све сам прокоцкао! Један чиновник тако ме сјајно очистио, да се његова. талента и данас сјебам, јер ми је — без искре сажаљења све увео. Па гдје ћу ја саде! Пођем, не знајући гдје, жељезничкој станици, и тумарајући тамо, амо,

_угледам опремљен воз за полавак у Москву. Уђем у.

кола, сједнем на празно мјесто, прођох једно два часа, кад на један пут избаце ме у триумфу напоље. Ову аферу са мном хтједоше и на перо узети: вапиташше ме хо сам. Ја им покажем путничку исправу и ови ме оставе на миру. |

| — Гледајте да се што прије Јело пите одавде,

дате пређем теких 10 кшлометара в п почех овјећати умор и глад. Спазим једну стражарницу и пред њом стражара, коме се СО ратни и рекнем: = тријатељу дај ми мало хљеба! — Он ме погледа п даде ми не само хљеба, него и пуну чинију млијека. И преноћио сам код њега први пут у животу као онитница пи то на пољу, на сијену, иза стражарнице.

= У Русур _Сјутра дан, кад устадох, сунце бјеше већ високо = Јотт даље! — - одскочило, ваздух као шампањер, све зелено, тице = И тако се сложивмо да одем у Тулу. Кад се цвркућу. -. стражар ми даде још хљеба и ја пођем већ мора ићи у Тулу, то је баш Тула. Рекоше ми даље. | - (Наставиће се.) - == беаррррнр-к-=———

' 0 · Подушје.

о Одломак већег састава, вуштурно-псторпске садржине. - - - (Наставак).

ЈЕ 5 еч сахрана крије у себи тајанствени митски значај о чувању умрлих после живота, да им се осигура безбедно станиште или »вечна куба«, како каже стара мисирска вера. Прва мисао стављала је ово боравиште на земљу, међу живе људе, у гроб, па му се тек после давао подвемни, поднебесни или небесни. свет, према _ раввијању уобразиље доцнијих нараштаја. Отуда су чудновати старински споменици, гробнице, пећине,

аодуеје

АИ

50060 06 ојо (у

= (1 ] 1 1

катакомбе, маштабе, пирамиде, могиле, камени стуоови свакојаког облика и т.д. | Не само да је потребно било. умртим сродницима

и прецима осигурати »вечну кућу«, него је требало

постарати се п о њИХНОМ посмртном издржању. Чим је једном признато начело да човек или душа и

"по смрти живи, требало је одржати живот по свима

земаљским навикама и обичајима. Бригу о томе морапи су водити живи сродници, потомци, непрекидно и предано с колена на колено. Најмањи заборав