Босанска вила

1904. БОСАНСКА ВИЛА 1904.

Стр. 89

изазвао би озлојеђеност и освету предака. Усрдна служба донела би њихову потпору и вечиту наклоност. Тако су од обичних самртника временом постајали у успомени потомака кућевни дуси, витезови и заштитници дома и насеља, који су боравили заједно се боговима у светлим небесним регионима, којима је требало парочитих молитава и призива да се смилују примити задушну жртву.

Како је то било, најбоље ће нам представити 'овај упоредни развој међународних обичаја, од када издахне самртник, па до последње даће, која му се даје за спомен.

Да пођемо од Мисираца, тога најстаријег културног народа. Чим је умро какав угледнији грађанин, жене су у знак жалости покривале главу и лице застором, раскопчавале одело на прсима, ударале се по прсима, и плачући у глас објављивале сродникову смрт. То су исто чинили и људи.

Верујући да душа и по смрти живи, прелазећи у разне животињске облике док се опет после три хиљаде година не врати у првашњи облик, Мисирци су балсамисали самртника. Тај посао вршили су извежбани људи, по наредбама закона. Чим би им сродници донели тело да балсамишу, они би им поднели моделе, одредили цену балсамисању и приступали раду. То је трајало од 10—70 дана. Краљеве су балсамисали 72 дана.

Кад је балсамисање било свршено и мумија донета дома, престајало је време жалости и настајао тренутак сахране. Рођаци су остављали мртваца у нарочити ковчег од дрвета и поред њега књигу мртвих, којом је требало да се брани на (30рисову суду. На земљи пресуђивали су у спроводу при сахрани 40 судија у присутности многобројних пратилаца. Ако се нашло да су живот и рад преминулог били по пропису вере и закона, свечано су га сахрањивали у прост гроб, маштабу, пирамиду, или катакомбу, према стању његову; али ако се доказало да му је живот био прекоран, остављали су тело његово, лишавали га сахране, душа његова вечито је морала блудети и не изаћи пред судију другог света, а породица остати у сраму и порузи.

Ни једно тело у Мисиру није остајало несахрањено. Био странац или домородац, кога би прождр'о крокодил, или се случајно удавио у Нилу, грађани онога града на чијем је земљишту нађен леш, морали су га балсамисати и за сахрану спремити; али га се нико својом руком није смео дотаћи; ма то били и рођаци, осим свештеника реке Нила, који су имали нарочиту дужност да га што свечаније сахране).

Иродот нас уверава, да су и Вавилонци балсамисали тела медом и жалили покојника као и Мисирци. Њихна гробишта сведоче да су и сахрањивани

%) Опширно о сахрањивању Мисираца у мојим „Културноистор, покушајима“, „Подмладак“ 1898. Писау.

по мисирском начину са свима стварима, којима су се служили или их волели у животу: посуђем од иловаче, купама од бронзе, палицама, претењем, печатима, огрлицама, наруквицама и т. д.И ковчези самртпички одеху као мисирски, само од украшених цигаља, а гробови или баље гробнице такође озидане од цигаља, налик на пећине са телом једнога или више мртваца и погребним стварима. На неким местима беху нарочита гробишта, као што беше свето место Варка, где се сахрањиваху мртваци из целе Месопотамије, као на светом земљишту.

У Асираца још нису откопана самртничка. насеља што је свакојако изазвало чуђење и енергију испитача старинара, који се заустављају на мислима: да је и у овој земљи морало бити склоњених светих места сахране, као и у Вавилонији.

Стари писци очували су нам предање да је чувена баснословна владарка Семирамида сахранила мужа Нина под могилом која је имала 1665 метара, висине, 1850 метара у пречнику, а видела се са прегрдне даљине као какав град.

По правилима свете инђијске књиге Веде, мрт-= ваце су спаљивали и сахрањивали. Дана кад је покојник спаљен, спаљени су с њим заједно његове жене и његови робови. Овај варварски обичај тешком су муком сузбијали Инглези. Пошто је самртник спаљен, остали из његове породице по колико пута помињали су његово име и водом руке опрали, па онда остављали су згариште, и на заходу сунца враћали се дома, ништа нису кухали те вечери, одвојили се од осталог света за десет дана, које су време у жалости проводили, једанаестог или петнаестог дана о месечеву уштапу купили су самртнички прах и давали прву страду, или подушје мртвоме, изнесавши све јело, што год би им домаће стање допуштало.

У старих Грка, у прво време, чим би ко умр'о окупали би га, уљем намазали и уљем ране залили, ако је у рату погинуо, да га сачувају од квара. За тим су га завијали у платно и стављали на самртнички одар, ноге вратима окретали, да докажу, да је намарен оставити дом. Тада је за девет дана, настајало жаљење родбине, пријатеља и познаника. „Киви сродници уздржавали су се од јела и пића, сипали пепео и прашину на главу, косу шишали и на самртника бацали, а жене себи прса пи врат гребле и раздирале.

После тога опет су самртника мазали уљем, поново за њим нарицали и полазили да га спале или сахране, јер су оба обичаја била у снази. При спаљивању и сахрањивању убијали су верне робове, или у рату заробљене непријатеље, купили пепео и кости, завијали у скупоцене материје, стављали у разнолике пепеонице према имућству самртника и закопавали у гроб, над којим су често подизали могиле, или га засипали гомилом камења. Најзад су вршили витешке игре.