Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. 34

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 1 и 2

Нова година.

II опст нам прође годиница стара, И сво нам новс да нас надом вара: Да нам ерећу ноеп; да ће бнтп бо.т»а; Да ће нам неетатн старнјех нево .Ђа . . . А мп смо је свуда поздравнлн младу Прависмо параду. А.Г док зима прође, па процвјста цвјеће, Док зеленнм лншћем окптп дрвеће, .V гору ће онда н годнна заћн, Па ко се уструди тај ће је н наћн; Том ће цспунптн 'нако раздрагана Своја обећања. А ко буде чеко срећу на дивану Тај ће опет рећи: „Додија пксану! Ова бјеше гора још рд оне лане;

Та како ће л>уди да се хљебом хране"!? Ал година даје оном ко је служи И ко је не ружп. С' годпном се овом ја одавно знадем; Ја све њене тај не у џепу пмадем. Издајица нпсам, пећу је прокасти Како воле лјеие баш да упропастп . . . Она само даје оном ко је служи II ко је не ружн. Па тек какве муње н громове вуче. Да покара оне што на Вога буче; Што свечане дане проведе у см]кп)у А у цркви Богу молитве не даду . . . — Е таке ће л>уде сагорјети живе ; Да Бога не криве . . . Монах Генадија.

шДИЈИ. При отвараљу нове српско-правоелавне школе у Воведенеком манастнру Гомионицп.

Србадпо моја, моје очп миле! Данас су ме внле са срећом опнле, Па све мислнм да сам у небееном рај у. А анђелн сами да мн гусле дају: Да онјевам ову славу Србннову, Узданпцу нашу, нашу школу нову.

Пет вјекова бјесмо у ропству, у тамп, Па учисмо школу међусобно еамп, Од давнпна наши што су знали старн Учнсмо се махати у руци с' ханџарп; Иаучпсмо само: како треба мрјетн. Кад нам душман кивнп на вјеру попрјети. * * * А кад снјну зрачак слободе у тамп. Одбацпсмо ханџар од себе и сами, Па гледасмо небо слободно над нами. Ох! Ал бјесмо слјепн, не пмасмо. вида! Да виДимо- шта се у слободи зида, Како туђе'зна'ње све од нас закнда! . . " •» * * Однјеше нам пјесме од Косова славног; Однјеше вам приче од времена давног, Од заманде сузне тековине наше —

Па те српске сузе за новац продаше!! А ми не знадосмо ни књиге ни слова, Да скрнјемо благо, то, нашпх ђедова! . * * А сад ево школе узданице наше, Кво будне страже од које се плаше! Гле Српчнћн мали са књигом у руци, Са анџаром знања, од кога ће звуци, Зазвекнути звеком, Босном у будуће Кад нам почну трти наше. уекрснуће!

Ускрснуће нашс на просвјетном гроб.ну! Тп српчпћп неће жпвјети у робљу! Школа ће им, браћо, дати снаге, моћи, Та књнгом се може највише помоћи! По књизи се данас сви народи цјене, Па ко не зна књиге, тај народност смјене. , * , • А гле српске школе, ј^дне школе више! Гле зеленог бора пгго српски мнрише!!! Мнрпсне је своје разширно гране: Да прнкупи Српчад себп са све стране, Миомиром да их напоји, нахранн,. Оживи им живот већ скоро скрхани . . .