Босанско-Херцеговачки Источник

Св. 3

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 113

иста не би се могла очекивати ни од ђака из основне школе. Г. Јелићу нејасно је оно што ја рекох, да проповједаље мора бити таково, да иокреће народ у границама вјерских одредаба, на или не разумјевујући или не хтијући разумјети. изводи неке не јасне мисли и ствара не нотребна правила. Њему ннјесу познате ни границе вјерских одредаба, које се тичу овоземног живота, и то он као свештеник не стиди се јавно признати, али нека — бар је искрен, а искреност је лијепа врлина. Ако ће свенггеник, нарочито онај, који је имао прилике да слуша права (а такових, ако нема сада овдје, има их по другим земљама, а можда ћс их с временом и овдје бити) говорити у цркви н. пр. о 8 заповпједи Божијој, зар он не би могао говорити и као правник, какве хрђаве посљедице има непоштовање туђег иметка, али онда не би покретао народно вјерско размишљавање него на правно, а кад се буде говорило са вјерског становишта онда ће народ и премишљати у границама вјерске одредбв, која се баш тиче овоземног живота, те ће знати, да Бог забрањује красти а не грађански казнени закон; па према овоме дакле, границе увијек постоје између вјерских одредаба н одредаба свјетовних, које истина паралелно теку, али полазе са два разна стано вишта. 0 свему ономе о чсму свештеник, ослањајући се на вјерске одредбе тичућих се овоземног живота, узмогне говорити и проиовједати, моћи ће и правник, ослањајући се на закоиска правила. ГГа зар је ту тако тешко наћи границу, која дјели та два становишта? Та то је тако јасно и лако, да не потребује никаквог даљег коментарисања. Но да не би г. Јелићу и ово било не јасно, морам рећи, да свештеннк надази свој ослонац у Божијим заповјестима, а правник у људском личном праву. Приличан број ироповједи нашега свештенства обично се завршиваху тиме, да се вјерним у изглед стављаше награде или казне у вјечности. II сам противан томе да се само обећавањем и пријетњом народ у вјери одгаја, рекох у мом чланку ово: „Није доста овоме народу говорити, да се чува од гријешења и да чини добра дјела, па ће за то награђен бити рајем или у противном да ће бити кажњен паклом Њему дакле поред овога, треба проиовједати о гријешењу тако, да ои сам појми и увнди, да се гријешењем нарушава мир и у овоземном животу".

■ Ово што сам рекао јасно доказује, да сам и сам противан томе, и нико ваљда — изузев г. Јелића — не би по прочитању овога могао посумњати, е сам ја ишао за тим, да се обећањем и пријетњом уепјех проповједању прибавља. У осталом ја сам у нападнутој тачки говорио, како се у проновједању имамо држати кад говоримо противу гријешења, па све што сам рекао може се свести на ово двоје: не гријеши, јер ћеш кроз то изгубити вјечно блаженство, и: не гријеши, јер ћеш изгубити мир и овдје на земљи. Ово се може наћн и у горенаведеним ставовима, па се то другчије не може ни разумјети. А управљајући овакову проповјед народу, мора се иматп на уму да је тај народ хришћански, који вјерује у Бога према хришћанскпм одредбама. Па ако би проповједник поменуо да се гријешењем губи не само вјечни мир него и овоземни, или обратно, не би се ни најмање огријешио а и како ће моћи свештеник проповједајући против гријешења упливнсати на народ, ако не употрјеби све што му прп руци стоји, на име, вјерске осјећаје вјерних, а н овоземне прилике људске. До сад је ишло како тако, али сада поче г. Јелић ни мање ни више него ме оптуживати пред јавним мнењем, као да сам ја — и то као хришћански свештекик — подложио начело Исуса Христа утицају поднебија ! па изнашавши у томе опет „камен спотицања" узвикује омиљену му ријеч „наопако"! хотјевшп тим узвиком ваљда своју преимућност на видик да изнесе, као и то како тврдо стоји на бранику вјерских истиназ али, правио је рачун — без крчмара. Ја сам рекао ово: „У оних народа, који живе у жарким зонама, већи је природни нагон к ужнвању, а притом је и већи страх пред патњама (ово нијс порекао г. Јелић) . . . . те је отуд н могло доћи тако, да се хришћанска вјера, која нејасније обећава, али нејасније и пријети, није могла разширпти и напредовати у жарким појасевима и т. д." а из овога што наведох, нс може се никако логичан закључак донијети, да се начело Исуса Христа тиме подлаже утицају поднебља, него да народи жарких зона нијесу приступачна једним те пстим појмовима, једнаком јачином са народима, који у умјереним и ладним зонама живе. Та то је опште познато, да се народи који у разним зонама живе међуеобно разликују не само по бојн коже, кроју главе и т. д. него и по моћп схваћања, тјелесном нагнућу и т. д.