Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. 148

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 4 и 5

боље оставити их јошт под Кнежевићем него без иастира? За тако ужасне пошљедице мора неко Богу рачун дати. Колико гођ ја слабо знам прописе каноничке чини ми се збиља да је праксис на коју се наклања госп. намјесник са свијем наравна. Епископе који припадају карловачком јерарху бира синод. Синод се не моисе купити да бира епископе без патријарка, дакле је случај не могућ и ту не може бити говора о каквој праксис. Али у овому Бокешкому случају ствар је другачија. Овај епископ није изабрат од синода нити синоду припада, дакле могу га који му драго два православна епископа посветити а1з ге^шзгкта, као што је ГГутник владику Петра Петровића I. свршетком ХУШ. вијека. Кад би се ја хтио или смио упустити са госп. намјесником у какову о том полемику, ја би га прије свега питао, је ли законит коректно Сабор без патријарха? До данас смо ми Бокељи изцрпили сва срества за нагнати госп. намјесника да нам освећа епископа. Он је свакад поговара: Хои робвипшв. Ч ека.ш смо да Сабор изабере патријара, јер нијесмо ради сломити обичај и даљити се од своје браће, но сад видимо да сабор рамње и Бог зна кад ће до избора доћи. Не остаје мимо јошт један једини лијек прије нег потражим од овдашње владе, да се укине сваки јурисдикционални одношај међу далматпнске правосл. епархије и карловачком јерархијом, што сам увјерен да ће она радо примити. Прије такве крајности налазим савјетно молити В. В. да бисте Ви Вашом опћепознатом мудросћу, знањем и упливом свели намјесника да задовољи нрјекој нужди и да одбије престојећу кризу, или други лијек наћи овој главобољи, а учувати кроз то онај мост који нас у саобраштају држи. Опростите досади, почастите ме вашијем одговором, и примите израз дубоког мог - почитовања и одличног уважења. У Вечу 14. Јунија 1871. Покорни слуга. Стеван Љубиша с. р. II. Висотточжтани и високоуважени Господине! Одзивајући се на велецијењено писмо ваше, морам вам изјавити најпре и најпре срдачну за-

хвалност моју на повјерењу, кога сте ме удостоити љубав имали, и замолити вас уједно, да дозволите и ви менп, послужити се искрено оним повјерењем према вама, које сте стекли и осигурали јавном радњом својом код мене и код сваког Србина п Славјанина. Брижљивост она, с којом сте се бавили и и бавите јошт једнако око оживотворења епархије бококоторске, заслужује доиста свеопшту похвалу и захвалу, као што вам се и признају већ родољубиви труди и подвизи ваши од свакога православнога Србина и признаваће се све то већма, чим се покаже у новој областн више спасоноснога напредка на пољу радње народне; али будите међутим, лијепо вас молпм, увјеренп и о том, да је дијелио ту брижљивост с вама и с народом и да ју дијели и сада свом душом и свим срцем својим и србски епископат митрополије карловачке. По ономе, што је мени познато о расправи, која се водила у том предмету овдје са дотнчном владом, тако ми се чннп, као да нисте добро и потпуно извијештени о свима подробностима те расправе, а по љубави мојој према виђеној и чувеној особи вашој и вјерујем радо, да је тако, као што ми се чини, јер иначе незнам, како би сложио без те вјере са узвишеним врлинама духа и срца вашег онај помишљај ваш, којим се наглашава, као да би могао Г. Намјестник патријархата без сваког изговора и поговора рукоположити епископа бокоторскога, али неће да га рукоположи, и ако је и помогао најпре и сам, да се оврши све оно, од чега је бно условљен постанак и обстанак епархије бококоторске. Ја нећу да се дотичем овога пута ни разлога ни навода, на којима се оснива и тај помишљај ваш и даља жеља ваша (а нисам томе ни оран ни ваљан; јер сам увјерен да је потекла свака ријеч ваша из оне вреле љубави, која нема кад освртати се ни на што друго осим предмета, коме тежи), али толико могу и морам примјетити и овдје, да није радио исти Господин у том послу ништа без договора и споразужљења са осталим епископима; и кад је изјавио дотичном вишем мјесту, да нестоји од стране црквене подизању епархије бококотарске ншита на путу, додао је уједно и то: ако би се наименовао епископ за Боку случајно прије, но што се избере и потврди митрополит карловачки, да се исти не би могао по уставу црквеном посветити,