Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. 1бб

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 4 и б

управитељем испоставе г. Билбиом, као правим и честитим чиновншсом и пријатељем народним, дочек уредн и громким живио! отвори весеље и славу овога дана. Народ ради! Народ и води коло! Па и добро је. Слава! Боже дај ! А, сад да о њој говорим, и то оно што би, што чух и очнма виђех! Благоелови нас добри архинастир, који душу своју полаже за своје стадо. Душа чиста, срце весело, љубав загријава; а да не бјеше тога, зар би дошла Србадија млада од града Требиља да увелича ову светковину, да предусретне свога Архијереја?! Жар! Ватра жива! Понос српски! љубав братска! покреће! Куд? — На рад, на славу за народ свој! Узрок овој слави тражит, зар мислиш?! Па добро! — Пет стотина тужних љета са живом ријечи, са гуслама загријаваше наду на бољу будућност, те и два мала српска сеоца, уз припомоћ осталих Срба не заборавише „Видов дан," јер имадоше пред собом разорени храм силом и навалом, на бријегу: „Видов-Врх". Та двасеоца: Доње Мокрине и Шврчуге, прегеше да докажу свијету на видику, да Србин памти прошлост, да разумије садашњост, да се нада бољој будућности. Опомена на Косово, на „Видов дан", сложан и заједичан рад, као и српска свијест ето то је узрок овој скромној, али значајној српској слави. Ево нас на мј есту, на слави! Дај сликара да је наслика, дај пјесника да је опјева или барем дај вјешта писца српског да је опише!! Нетреба нам, кад буде стани пани; ту су српска срца, која боље сликају од сликара, која боље пјевају од пјесника, која боље и дубље урезују у српска срца но перо у хартију! Ја смирени, попо, српски православни, као што рекох, изнијећу овђен, што виђех, чух па и осјећах. И ако је Црна „маитија", да — ако не буде те боје и срце моје, и оно стреми и тежи онамо . . . . у славу!!! Славље се отпочиње ! Пошље усклика и ноздрава од стране народа, као што и рекох Србадија млада од града Требиња заиоја српски и хришћански: „Возбраној

војеводје" идући до пред храм, пред старцем митрополитом, који радосни народ на обје стране благосиљаше. До пред обновљени храм! до пред дом молитве, до пред мјесто српског збора и договора! — Смирени су свештеници пред храмом са крстовима и еванђељем, чекају свога старјешину и моле га за свети благослов над овом обновљеном српском светињом. Старац весео и задовољан, нун смирености и нобожности, благослови своје духовне синове и народ, пошље чега, ево вам Срби браћо, лијепих иоздравних ријечи вриједног Срба и свештеннка ове цркве, нашег попа Васа Новаковића. — Чујте, па се веселите. „В. В. П. Милостиви Архипастиру!" „Са пуном радостп, као твоје духовно чедо, усуђујем се између моје браће свештеника, а у нме народа, да станем, на ово стародревно, на ово свето и српско мјесто — са кога те, добри оче! поздрављам, са оним чисто-срдачним п еванђелеким гласом; — гласом невине дјеце јерусалимске: Осана, да си благословен, који долазнш у име Господње!" —• „Ти заиста долазиш у име Господње, јер Бзегову свету вољу испуњаваш, на срећу и корист твоје пастве, којој сн сва нада, за унапређење и бољитак свете српске православне цркве и школе и свега рода!" „Истина, да је за твој свети и старачки живот тешко путовати по оваким врлетима твоје кршне Ерцеговине, војводине светог Саве, обилазећи твоју духовну паству, као милостив отац своју рођену ђецу, поучавајући их и настављајући у нравославној вјерн и лијепој народностп Српској; — али и ако је теби трудно, светиоче! и опет си снажан и крјепак, и опет се тјешиш н презиреш све тешкоће свога путовања; јер при свакоме твоме кораку можеш чути, ђе тп Српство, а особито синови кршне Ерцеговпне, са поносом кличу: „Таков нам подобајет Архијереј!" „Зато, што желим, хоћу и да пскажем, пред твојим смиреним лицем, свети оче! Нека Бог свевпшњп, усрећп сваким добрпм успјехом, оне благе намјере, које те покренуше да, обилазећи, твоје духовно стадо н јуначка мјеста повјерене ти Епархије, српске земље кршне Ерце-