Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. 174

В .-Х. источник

Св. 4 и 5

Са нијеме твоје гглоче на далеко . . . дивно сјаје, Та утјеха јачина је срду моме стрико мили, Да на грооу твом непукне; то га држи, то га сили...

Души нек ти буде рај А спомену земљом крај ! У Ргссиу, 20. фебруара, 1891.

Српско православ] П])авославних народа, ван Срба, има много на бјеломе свјету. Обреди црквени, код свију тих народа једнаки су. Црквене кгшге ио садржини, код православних једнаке су. Па наравно, да би требало и црквено појање, да је код свију православних народа једнако. Али на жалост, ријечи су једне, али су арије другачије. Па како то, и од куд то упитаће се многи православни читалац ? Одговор је на то врло кратак. Што год у свијету прелази од уста до уста — по предању — то подлежи по времену врло великој промјени п измјени; а само оно остаје за увјек једнако и непромјенљиво, што се забилежи ма каквим разумљивим словима. Шта више, људи су кадри разрјешити и хијероглифе, које се данас неупотребљују, а које су стари непознавајући слова (писмена) употребљавали. Народна пјесма, народна прича, која се устмено предаје с кољена на кољено, претрпи од своје првобитности врло велику промјену. Шта више имамо и таких примјера, гдје су приче из најстаријег доба, прнмјењене на нове догађаје, само што су имена лица и имена мјеста измјељена. Све дакле, што год се не забиљежи, него се устмено предаје покољењу, то изгуби свој првобитни, прави значај. Некада ова измена бива на боље, а некада на горе. — Зависи од дотичног, који даље распростире. Ако је проповједник даровот, вјешт, родољубив и слаткорек, онда и ствар његове представе добија љепши, угледнији и значајннји вид; ако је пак проповједник каказ петљанац, онда је и његово причање чиста петљанија. — Он тражи за слушаоце изненађење а тиме се удаљава од истине и природне љепоте па тако унакази саму ствар. Све ово што смо рекли за приче и остале народне умотворине, важи још више за народне мелодије (арије). Причу, пјесму, гатку, пословицу, може сваки дјечак прибиљежити и сачувати од унаказивања. Ал како ћемо са народним мелодијама? Како да их сачувамо од неуглађених, неотесаних, једностраних гласова? — Учени

[0 црквено појање. I вјешти људи побринули су се н зато. Али та вјештина није дата сваком, а и не може је свако присвојити, за ту вјештину треба дара, треба природне нзванредности. Ту вјештину, не може свако дијете, као оно писмо научити, па сјести и писати, већ та се вјештина постизава особптнм даром, великим трудом и брнжном науком. Та се вјештина назива: музика; а писање за музику су: ноте. Поте је врло лако научнти, то може свако дјетешце и по нотама може лако научити пјевати, ал је тешко научити музнку, која нас омогућава, да мелодију напишемо у ноте. Наппсати народну мелоднју каква јесте, вјерно и истинито, то је најтеже; заото се и налази врло мало људи, који се око тог посла, врједно, озбиљно и нстрајно баве. Сад да пређемо на сам предмет, о ком желимо говорити. Као год што смо показали, да се народно причање и народне мелодије свјетског значаја и садржаја изопаче, нсто тако почиње код нас да се и црквене мелодије изопачавају. Мн смо горе већ напоменули, да многе православне цркве, које данас постоје, сасвим разнолико појање имају. У основи се види нека првобитна једнакост, алн у развијању свом, јако отступа углађеност форме, једна од друге. — Тако можемо истинито тврдити, да је међу свима православним црквама најжпте и нај.милозвучније иојање у срттској православној цркви. Па и у самој српској православној цркви, најкоректнијс се досад појало у Ср. Карловцима. Онај које хтјео да чује ил да научи право српско иравославно црквено појање, морао је ићи у Карловце да тамо учи. — Исто тако било је по сремским манастирима свагдје доста калуђера, који су потпуно у власти имали срп. православно црквено појање — До пре 20 година, у свима српским кућама, при сваком весељу, већином су појане црквене пјесме. Ратари, занатлије и трговци, веселили су се само уз разне црквене пјесме. Само су госнода, неке италијанске арије бебукали, као Риналдини нтд. Но ово је достигло кулминацпју, и подмладак наш почео је напуштати црквене мелодије,