Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. 178

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 4 и 5

паши и каза му, да ће му он сина избавити из ропства. И збиља поп Живко удари на оно мјесто, гдје пашин син бијаше заробљен, те избави пашина сина и предаде га оцу му Сулејман паши. За то дјело Сулејман паша богато обдари попа Живка, даде му неке повластице, посини га и од то доба почне га особито поштовати и пазити. Незнам како, али тај поп Рац дође овамо међу осталу своју браћу Србе у Босну. У то доба није никако било српске цркве у Травнику нити у Зеници, већ се у Травнику у селу Граховику (по сата на исток од Травника) чадор разапињао, и ту се света литургија обављала, а тај поп Рац те у Скопљу, Травнику, а касније и у Зеници поповао, народ око себе прикупљао и у православљу утврђивао. — За попа Живка причају стари људи из Зенице, да то бијаше човјек врло јуначан и стасит. Често би се с' Турцнма бацао камена с' рамена, те јуначке српске игре и добацивао џилитом, те би увијек свакоме Турчину одбацио, па за то га хтједоше више пута на пријевару убити из зависти и витешке мржње, али им се поп Живко увијек знадијаше вјешто измаћи. Тако је поп Живко у то вријеме бар у неколико народу могао бити од користи и христијанске дужности вршити. Гдје је поп Живко Рац стално нребивао, кад је први пут дошао у Босну, из кога је мјеста родом, када је дошао у Зеницуз кад и гдје је умро то ми, на жалост, није познато" Особито би се радовао, кад би когод од поштоване г. читаоца овог цијењеног листа знао и објелоданио штогод о овоме попу Живку и у опште о Зеници. Некако око године 1816 — 20. дођоше из Бос. Крајине села Јелашиноваца браћа поп Гавро и поп Дако Поповићи и настанише се у Травнику. —- Тадањи владика Венијамин (1817. —1835.) даде им Травник и Зеницу да ту попују, и те обје нурије као једну под именом „травничку" држали су до године 1829. — Те године дође опет из Крајине Бос. рођак попа Гавре и попа Даке именом поп Стеван Н. Поповић, мој дјед, те му поп Гавро и Дако дадоше Зеницу на трећу пару. Дакле још од год. 1816. нахија травничка и зеничка бијаху као једна. Тако је мој покојни дјед Стеван пребивао у Травнику и зеничку нахију опслуживао, а народ из Зенице и околине ишао је у Травник у село Граховик на молитву под чадор. Тако трајаше све до године 1834., а те године догоди се знаменит случај по Зеницу.

Како мој покојни дјед поп Стеван бијаше човјек „велшса добричина" и народу своме одан, услужан II омиљен, то се зеничани из вароши и са села договоре, те замоле тадашњег митрополита сарајевског Венијамина, да одијели нурију зеничку од травањске и да им додијели мога дједа попа Стевана за свештевика. Владика Венијамин услиша жељу народну. И тако зеничка нахија 1834. поста самостална. Прије ове диобе травњаци би доносили чадор у зеничко село Биљешево, те у години народ би се по 2—-3 пута сакунљао, Богу молио и свету литургију слушао. Кад се зеничка нахија од травничке одијели, онда мој покојни дјед Стеван оде са још петорицом зеничана у Сарајево и од владике Венијамина замолише св. "Антнминс' - и да могу чадор имати као и травњаци. Тада помоћу вриједног Србина Хаџп Ристе (данашња фамилија X. Ристићи), који бијаше с' мојим покојним дједом Стеваном у врло добром пријатељству, добише зеничани: св. путир, дискос, звјездицу, дарке, одежде, јеванђеље, апостол, служебник, празничку минеју, октојих и пентикостар. Тада зеничани добију од мудира зеничког тадањег Селима допуст, да се смију слободно Богу молити гдје год хоће по својим „старинскијем гробљима". Зеннчани изаберу село Биљешево, гдје се и данас служба обдржава на св. Јована љетњег. Мој покојни дјед Стеван мало послије опет уреди, да се у селу Дривуши на гробљу, гдје је негда стара српска црква била, и на Осјеченику народ састаје и Богу моли. Кад би била суша, туј би ишао бијели свијет на Биљешево, Дривушу и Осјеченик, да се Богу моли, да Бог кише даде. II Турци би пустили телала, да позива свијет да иде на „дову" ради кише. И обично би телал заврпшо: ,.И раја нек иде по своме закону". И тако би пошље молитве Бог дао, те би се по киши враћали, па су и године рађале три пута више него сада. Године 1834. кад је одијељена зеничка од травничке парохије, пресели се мој покојни дјед поп Стеван у зеничко село Лучане, и ту је становао све до године 1846., а те године пресели се са свим у варош Зеницу, и купи кућу код данашње старе српске цркве. Народ се је јако обрадовао, кад внђе свога духовног старјешину у својој средини. И одма нареди мој покојни дјед, да народ долази на јутрењу и вечерњу у његову собу. Овдје нећу да говорим о томе, ко-