Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. 206

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 4 II б

Кисић путник из Бања-Луке, Српска Школа из Чађавице, Мусулин срп. учитељ, Мусулинска срп. учитељка, X. Бабић из Градачда. По 60. новч. Павица Дрљача надничар из Новог. По 50. нов. Дева Поповић тежакиња из Пољавнице.

Свима овијем г. г. дароватељима, на њиховијем племенитијем прилозпма, изриче потписана Општина најсрдачнију хвалу. Ђос. Нови дне 19. априла 1891. пресједник. Милан Вукмировић.

Књижевг Карловачко владичанство. Прилог к' историји српско-православне цркве. Написао Манојло Грби%, катихета и професор учитељске школе у Карловцу. Прва књига. Карловац 1891. ПГтампарија Карла Хауптефелда. Стр. 333. Цијена 1 фор. и 50 повч. Књига се може добити код писца у Карловцу у Хрватској. Карловачко владичанство обухвата сав готово јутоисточни дио данашње Хрватске, којије махом насељен српскијем народом. Карловачко се зове по граду Карловцу (Кагк^аЉ), који послије Загреба, хрватске приј естолнице, вриједи као најугледније мјесто у покрајини. Ово владичанство највеће је између свију српских православних владичанства у Аустро-Угарској царевпни и по простору и по броју народа. Познати родољуб и многогодпшњи неуморни трудбеник у цркви и школи, господпн Манојло Трбић, јасно нам п разговојетно прича и доказује у овој својој књизи, како су и када су дошли и населили православни Срби карловачко владичанство; за тијем, каквијех је прилика и неирилика имао наш народ у томе владичанству због своје православне вјере. Како наша српска браћа у карловачком владичанству, услијед разннјех историјскијех прилика, дођоше тамо са ови^ех српскијех страна, то се г. Грбић дотакао и Старе Србије, нарочито Пећ — патријаршије, Херцеговине и Босне и у њој некијех нашијех мјеста и манастира. Мучан је ово посао био; али га је госп. Грбић савладао, и тијем је с' једне стране освјетљао образ и себи и нама свима, а с' друге стране сузбио је људе, који, обузети политичком страшћу и вјереком мржњом, супрот свима историчким фактима, супрот језику, обичајима и особинама нашега народа, тврде да није наш српски народ оно, што у истину јест, и по томе га радо крсте туђијем именом.

! вијести. Своју књигу украсио је госп. Грбић лијепом сликом покојнога Срб-владике Теофана , којп је и осоколио свога Манојла на тако големи посао. Прије него што је ова књига угледала свијета, прегледао ју је наш жарки родољуб и најозбиљнији историчар, господин архимандрит Нларијон Руварац , и тијем запечатио вриједност Грбићева ДЈела и труда. Мислим, да ће се сваки Србин радовати овој књизи, као што се и ја радујем. Које год прочитао ову књигу, насладио се њезином садржином. Не треба дакле боље препоруке. Неки наши вриједни свештеници из околине сарајевске намислили су, да бар у неколико пођу примјером Грбићевим, те да по могућности скупе историјску грађу за опис појединијех мјеста своје парохије или барем да покупе предање о њиховом постанку, док је још живо у народу. Господин Грбић обећава, да ће друга књига бити још љепша и занимљивија. Ми му желимо од Бога здравље, да сретно доврши ово своје красно дјело. Т. Алагић. „Извјештај сроско-православног богословског сјеменишта за Босну и Херцеговину у Рељеву код Сарајева за школску годину 1889 90". Уредио протопрезвитер Петар Петрановић, ректор богосдовије. Година Ш. Сарајево, земаљска штампарија 1891. године. Страна 79. —■ На челу овог извјештаја налази се чланак: „0 Богу као спаситељу у опште". По Макарију написао Ф(илип) М(илошевић професор). Непосредни надзорник је Нзегово Високопреоевештенство господин Ђорђе ПиколајевнЛ , архијепископ сарајевски, митрополит Дабро-босански, Ексарх Далмације, итд. У здравственом правцу надгледао је завод г. Јосиф Унтерлугауер, здравствени савјетник земаљске владе. Наставничко је особље: протопрезвитер Петар Петрановић, редовни ректор сјеменишта •,